Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 21. септембра 2025. године, на празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину, светом Литургијом у манастиру посвећеном том великом празнику Мајке Божје у Рајиновцу крај Београда.
У порти пет векова старе светиње, подигнуте крај извора лековите воде, Светејшег Патријарха српског г. Порфирија, у чијој пратњи је био Преосвећени Епископ љипански г. Доситеј, дочекао је настојатељ манастира, архимандрит Серафим, са монаштвом и благочестивим народом. Уследила је торжествена Патријарашка Литургија у велелепном храму у коме се чува надалеко чувена чудотворна икона Мајке Божје, којој притичу богобојажљиве душе жељне утехе и помоћи из свих крајева света.
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, нико нас не може узвести на небо осим Онога који је сишао са неба јесу речи Јеванђеља, речи Христове, а откад човек зна за себе од постања света до наших дана, а тако ће бити до краја света и века, сваки човек има само једну истинску суштинску потребу из које извиру све остале потребе и којој служе све остале потребе, а то је да буде на небу.
То је глад, жеђ и потреба за вечношћу, за вечним животом, за вечним постојањем, а све око нас, било где да бацимо свој поглед, уверава нас да је једина константа, једино што је сигурно, пролазност. Јер све у овоме свету има свој почетак, али у истом том свету има и свој крај. А, ево, сваки човек има потребу да надиђе и време и простор. И наравно да то није случајно, јер ми знамо да смо створени по слици и прилици Божјој, по образу и подобију Божјем, а то значи да смо створени баш за оно за чим чезнемо, да смо створени баш за оним што је наша најдубља, унутарња, суштинска потреба која, дакле, није сасвим случајна. Она је природна. Она извире и самога нашега бића.
Зато и не треба да нас чуди да ако бисмо доследно анализирали сваку врсту стваралаштва људског кроз историју – философију, науку, уметност, чак и политику, све што је поље нашега стваралаштва – и ако озбиљно се задубимо и завиримо у то стваралаштво видећемо да је у корену наших деловања и стварања основни покретач, покретач који покреће све, наша потреба да вечно трајемо. Али не због тога што имамо потребу за апстрактним постојањем, затвореним у себе, него због тога што смо створени као иконе Божје, а то значи да смо између осталог створени и као бића заједнице, да постојимо зато што постојимо са другима и за друге и зато што други постоје због нас. То значи да ако смо појединачни и затворени у себе, иако биолошки функционишемо и битишемо, ми заправо не живимо пуним плућима.
Наш ближњи јесте тачка из које црпемо смисао свога постојања. Ближњи којег волимо и који воли нас. Ми имамо потребу за вечном љубављу, за вечним односом, за вечном заједницом са онима до којих не само да нам је стало, него их волимо до мере да бисмо и свој живот дали за њих. И та и таква љубав осмишљава наш живот, осмишљава наше постојање. Једном речју, други је смисао нашега постојања. И, наравно, да тај други пре свега јесте Други великим словом написано. Тај Други пре свега јесте Бог. Јер, на било којем пољу нашега стваралаштва, иако смо имали потребу да дотакнемо вечност, да отворимо вечност кроз своје стваралаштво – понављам, и кроз философију, и кроз науку, и кроз уметност, кроз било шта што мислимо, говоримо и чинимо – показало се да и поред најневероватнијих успона и плодова нашега стваралаштва, задивљујућих уметничких дела, невероватних научних достигнућа, истанчане људске философске мисли, мудровања човековог, и поред свега тога нисмо успели да покидамо окове времена и простора. Наше искуство нам казује да можемо дотаћи и највеће висине, али остајемо затворени у оквире историје, јер постоји смрт коју не можемо да превазиђемо.
И ево Господ каже, одговарајући на ту нашу потребу, да ма колико били савршени, ма колико били успешни, ма колико били моћни, ма колико били духовни, ма колико честито живели, ми сами не можемо ништа више од тога осим да само разумемо да постоји нека Сила, да постоји Неко који је све створио и који управља свима. Зато ће и рећи сам Господ наш да нас само Онај који је сишао са неба може и узвести на небо. Само Онај који је дошао из дубине вечности може нас увести у вечност. Само Онај који је дошао из Царства Божјег може нас увести у Царство Божје. И то је, браћо и сестре, ми знамо вером својом, животом својим и Јеванђељем, а пре свега Откривењем Божјим, сам Син Божји, Господ наш Исус Христос.
А певамо песму Данас је почетак спасења нашега. Да није било Богородице Пресвете ми данас не бисмо били оно што јесмо, не бисмо били хришћани. Да није било Њеног Рођења, не би се родио ни Онај који се родио у телу – живи Бог, Син Божји ради нас и ради нашега спасења. И зато се ми данас радујемо, јер славимо Рођење Пресвете Богородице, која је се зове Мала Госпојина. Без Ње не бисмо, дакле, имали Рођење Христово. Зато Њено Рођење можемо назвати, како вели Свети ава Јустин Ћелијски, Малим Божићем. А Васкрс, Васкрсење Христово, такође не бисмо имали да није било Њеног Рођења. Отуда је Њено Рођење и мали Васкрс, и мало Вазнесење, и мала Педесетница, и мали Рођендан Цркве. И наш мали рођендан у Христу јесте Рођење Пресвете Богородице, на којој се већ кроз Њено Рођење показала благодат Божја. Показало се оно што такође певамо у песмама. Где Бог хоће, побеђује се и нарушава поредак природе. Јер чудесно се родила Пресвета Богородица од родитеља Њених, од Јоакима и Ане, онда када је то биолошки било готово немогуће, онда када су они били у дубокој старости, али и баш због тога што је сва чудесна Пресвета Богородица, требало је да буде чудесно и Њено Рођење.
Све је у Њеном животу требало да буде оно што је Она исказала на празник Благовести: Нека буде по вољи твојој, нека буде по речи твојој, нека буде по речи Божјој, онда када је архангел Гаврило најавио да ће се поред чудесног Њеног Рођења десити нешто најчудесније под капом небеском, што ум не може обухватити, што срце не може примити и разумети само од себе, онда када јој је најављено да ће Њена утроба бити место почетка спасења нашега. Пресвета Богородица је Она која нас најбоље разуме и која је непрестано уз нас, јер је једна од нас, али истовремено и Мајка Божја.
Пресвета Богородица је Она којој се стога непрестано са умиљењем, смирењем, побожношћу и вером обраћамо молитвама да нас покрива својим покровом, али Она је и она на коју треба, иако недостојни и слабашни и немоћни, да се непрестано угледамо, да се угледамо на Њену спремност да све у Њеном животу буде по речи Божјој, а не по речи Њеној; да све у Њеном животу буде по вољи Божјој, а не по вољи Њеној. Она је пример који је једампут за свагда и смерница свакој души хришћанској да оно што изговарамо свакога дана у молитви: Оче наш, нека буде воља Твоја и на земљи као што је на небу не буду само празне речи на нашим уснама, него да заиста учинимо све да наш живот буде обликован по вољи Божјој, усклађен са вољом Божјом, а не израз наше острашћене, себичне, егоистичне, нарцисоидне, самољубиве воље, грешне воље.
Нека би Бог дао да, славећи Пресвету Богородицу, све Њено буде наше и да заједно са Њом учествујемо у свим чудима које нам је оставила, да заједно са Њом у смирењу и љубави са вером славимо Њеног Сина, Господа нашег Исуса Христа, и Бога Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова. Амин.
Манастира Рајиновца
Најранији познати помен манастира Рајиновца налази се у попису из 1528. године, где се помиње као манастир Свети Рајко. Народно предање нам даје следећу причу како је манастир добио такво име. Код једног бегаљичког богаташа Бугарчића служио је момак по имену Рајко, звани Раја. Након што је одслужио своје, Бугарчић му исплати зарађену количину дуката. Након што се упутио својој кући, Рају код извора сачекају синови његовог газде и убију га, новац покупе, а Рајино тело затрпају. Након неког времена чобани су пронашли Рајино тело и известили су газду код кога је служио. Закључивши да су Рају убили његови синови, газда да би окајао грех који су починили његови синови, на свом имању, недалеко од извора, подигне малу дрвену цркву. У народу се задржало да је цркву подигао „Рајин новац“, те се она зато и назива Рајиновац.
Манастир је како у прошлости, тако и данас, заузимао значајно место у повести народа бегаљичког краја, који у њему налази пре свега духовну утеху. Чудотворна икона Богородице и извор воде су непресушни помоћници људима који са вером долазе у ову свету обитељ. Манастир је и био центар народних дешавања и заједно са народом доживљавао је периоде процвата, а исто тако и периоде страдања.
Летопис манастира бележи да су 1791. године у Рајиновац на кратко време пренесене мошти Светог Стефана Првовенчаног пред најездом Турака. У првој половини 18. века помиње се и манастирска школа. Крајем 19. века манастир је имао богато имање са шумом, воћњаком, сточним благом, а његови калуђери су били познат по бављењу калемарством. У оквиру манастирског комплекса, поред звоника и конака, налазе се гробови обор-кнеза Стевана Андрејића Палалије, пострадалог од Турака 1804. године током Сече кнезова, и Гордана Михића, чувеног српског сценаристе, редитеља и универзитетског професора.
СПЦ
