Николај Берђајев: О КОНФЛИКТУ ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И ИСТОРИЈЕ
Човеку прети страшна опасност да ништа у њему не остане од њега самог, за његов лични, интимни живот, да не остане никаква слобода његовог духовног живота, његове стваралачке мисли. Испоставља се да је он на силу угуран у живот огромних колектива и да је потчињен нељудским приказама.
Неуспех историје и није ништа друго до трагедија несклада између бивствујућег, људског, личног, и васколике објективације која је увек нелична и нељудска, антилична и антиљудска. Целокупна објективација историје је нељудска и безлична. Човек је приморан да живи у два различита поретка, у поретку постојања, увек личног, мада и набијеног надличним вредностима, и у поретку објективираног света, вечито безличног и равнодушног према личности. Човек се увек налази под претњом, а често и под смртном претњом процеса који се одвијају у историји. Он је присиљен да процесе историје доживљава као фаталну, нељудску силу, потпуно равнодушну према његовој судбини, силу нечовечну и окрутну. Таква нечовечност и окрутност постоје у историји формирања држава и империја, у борби племена и нација, у револуцијама и реакцијама, у ратовима, у индустријско-капиталистичком развоју и процвату народа и држава, у самом формирању и развоју цивилизације. И, по свему судећи, није могуће хуманизовати средства помоћу којих историја дејствује, којима прибегава историјски ум. Тешко, веома тешко је очовечити државу, ту вољену творевину историје. И, истовремено, човек не може да се ишчупа из точка историје, не може од себе да одагна историјску судбину. […] Никада се још није тако снажно осећао конфликт између човека и историје, никада још није постојала тако снажна свест о противречности историје као у наше време, никада човек није био у тој мери без заштите пред процесима који се одвијају у историји, и никада није био тако гурнут у историју, тако оспољен, тако објективиран и тако социјализован. И ниједан човек у нашем друштву није изузет из сфере историјскога догађања које му прети; што се тога тиче, више нема привилегованих група, догађа се уједначавање пред фатумом историје. Човеку прети страшна опасност да ништа у њему не остане од њега самог, за његов лични, интимни живот, да не остане никаква слобода његовог духовног живота, његове стваралачке мисли. Испоставља се да је он на силу угуран у живот огромних колектива и да је потчињен нељудским приказама. Од човека се тражи да се потпуно преда колективу, држави, класи, раси, нацији. У вези с тим, светски рат и револуционарни процеси који су за њим уследили, имају метафизичко значење у човековој судбини. Догађа се потрес у пратемељима човековог бића. Светски рат је представљао испољавање зла које се акумулирало у човековом бићу, испољавање акумулиране мржње и злобе. Он је објективирао раније прикривено зло које као да је пребивало у субјективном, а не у објективном. Рат је разоткрио лаж наше цивилизације. […] У светском рату су иступили огромни организовани колективи испод којих дрхти хаос. Светски рат је већ био суд над историјом, иманентни суд над њом. Он је био окрутно разбијање илузија, велико разочарење у идеалистичко схватање историје, у све узвишене идеје.
