НИСУ само витезови мачевима и копљима стварали добар имиџ Србије у средњовековној Европи, већ и вешти текстилци и везиље иглом и златним концем. Мајсторске радионице на дворовима и у манастирима Немањића, Лазаревића и Бранковића стварале су уметничка дела од текстила равна онима из Цариграда.
О томе сведочи извештај Теодора Метохита, члана византијске високе државне делегације, који крајем 13. века шаље извештај са српског двора. Он заједљиво коментарише да краљ Милутин не само што се одева као ромејски цар, већ делове драгоценог орната поклања као да су крпице.
– Чињеница је да су у богату Србију увожени сјајни материјали из Византије и са Запада, али су шивени и украшавани код нас – каже историчар уметности др Бојан Поповић, кустос Галерије фресака Народног музеја. – Неки фини материјали су се производили и овде, чувена је била свила из Призрена и других делова Србије. Србија је тада била чувени извозник грубих тканина, које су се звале склавине или раше, које знамо и под именима биљ, губер, черга. Коришћене су као простирке, цираде, а од њих су прављене и чувене кабанице. Оне су се извозиле и носиле од Исланда до Оријента.
Народ у кошуљама различитих дужина (фреска у Дечанима) / Фото Архива Галерије фресака
ДУГОГОДИШЊА истраживања историје одевања Срба др Поповић је преточио у капитално дело „Српска средњовековна владарска и властеоска одећа“ и открио непознату слику српског средњег века.
Модерни кројачки занат у Европи је рођен тек у средњем веку, када долази до револуционарног прелаза са античке одеће која се омотавала на шивени костим – објашњава др Поповић. – Србија је пратила савремене средњовековне трендове, па су Немањићи утемељили моду. Прву модну кућу је направила краљица Јелена Анжујска, када је при двору основала школу за сироте девојке које су ту училе вез. Традиција српског златовеза, чија је продукција и распрострањеност била огромна, трајала је до последњих изданака Бранковића. Комади из манастира деспотице-монахиње Ангелине Бранковић у Купинову били су цењени широм Европе.
Краљ Милутин у богатом орнату (Манастир Грачаница) / Фото Архива Галерије фресака
ОСНОВНА одећа средњег века била је кошуља од платна, налик туници до средине листова.
– Кошуља је могла да буде тежињава, од конопље, која је служила само за посао на пољу, а могла је бити и фина свилена или ланена, код властеле или грађана – описује др Поповић.
Преко ње су владари и властела оба пола облачили комад одеће који се прво називао свита, а доцније хаљина. Било је то свечано одело из једног дела налик хаљини од врата до пета. Осим што је била израђена од најбољих тканина тога доба, свита је била богато украшена везом, који је означавао хијерархијски положај.
– Код владара и властеле сваки комад одеће је инсигнија – објашњава др Поповић. – Свите су биле веома јарких боја, којима су владари и властела показивали хијерархијски статус и племенитост, али са друге стране, и охолост.
НАЈБОЉИ извор информација о средњовековном одевању дају фреске и минијатуре из рукописних књига, на којима су и свеци представљани у одећи времена када су насликани.
– Фреске доказују да је Србија у средњем веку била заиста једина земља која је у своју културу инкорпорирала и Византију и Запад, од архитектуре до одевања – каже др Поповић. – Живописи нам откривају и фине промене у друштву, од слободнијег одевања жена које се види по повећавању дубине деколтеа, до модификовања униформе тадашњих војника.
Богатство одевања (Бела Црква Каранска) / Фото Архива Галерије фресака
Крсташки ратови су показали да је луксузна свита толико непрактична за рат, да је морала да реагује чак и црква. Франачки бискуп Гинтер је проклињао дуге хаљине на које су се „због моде“ крсташи саплитали и гинули. Тако је започела историја панталона.
– На фрескама Каленића и Ресаве видимо свете ратнике који носе нешто налик панталонама, али то су у ствари њихове претече, калце или бечве – открива др Поповић. – То су биле две засебне неповезане ногавице које су качене на појас. Питање које голица машту је шта се тада носило испод кошуље. Наравно да је било доњег веша, али не само због хладноће, јер без њега није могло ни да се трчи, ни да се јаше. Тадашња аналогија са данашњим гаћама је више личила не пелене, а гаште или гаће, наш најстарији одевни предмет који је сачувао изворно име биле су у ствари – прве панталоне.
КОЛАСТА АЗДИЈА
ВЛАДАРСКИ немањићки украс на свити, који нико други није смео да носи, био је „коласта аздија“, двоглави орао у кругу. Овај симбол „хришћанског Рима“, као и начин одевања, српски владари су добили у мираз када су се ородили с ромејским владарима.
Свети Ђорђе као коњаник са бечвама и дама у свити (фреска у Дечанима) / Фото Архива Галерије фресака
ЦРВЕНА ОД ЦРВИЋА
ЗАХВАЉУЈУЋИ текстилном српском извозном артиклу званом црвац старо име счовенско боје руј промењено је у црвена.
– Интензивна црвена је била омиљена у средњовековном хришћанском свету а име је добила по црву – објашњава др Поповић. – Црвићи који су настањивали једну врсту храста сакупљали су се и сушили и правила се веома тражена боја.
Вечерње новости
