Заплети се, пјесмо, с мирисом прољећа
Свака ријеч твоја нек се с цвијећем грли;
Док капље из пера што срце осјећа
Ловором се одјени: вјечним, неумрлим!
Донеси нам с мора лагане пасате
И разбуди лиром што покри прашина;
Гласно да се јаве све твоје сонате:
Поезија пјева! Сви други тишина!
Тражиће ти мане – а ти си све јача,
Стихови се твоји свим словима снаже
Попут Екскалибура, праведнога мача
Од оштрице твоје нек истину траже!
О, рашири једра да се стресе проза
Одјекни к’о наковањ када ковач кује,
Усправи се силна и замахни плаштом
Следиће се срца свем пуку сујетном,
Протутњај снагом транссибирског воза:
На кољена силни, глас се пјесме чује!
