У освиту постојања тварности, још пре него ли је Бог саздао видљиви свет, па након што су створени анђели у духовном свету је дошло до велике катастрофе о којој нам је познато само на основу њених последица. Део анђела који су се успротивили Богу, отпао је од Њега и претворио се у демоне. Противно свему што је добро и свето. На чело отпадничке војске стао је Хеосфор или Луцифер, ког такође називају ђаволом и Сатаном. Ђаво и демони су се обрели у тами по својој слободној вољи. Свако разумно створење било да је то анђео или човек обдарено је од Бога слободном вољом тј. правом избора између добра и зла.
Слободна воља је дарована због тога да би разумно створење могло само да одабере и пребивајући у добру да му се онтолошки уподоби. На тај начин, добро не би било само нешто што је дато одозго, већ би и оно постало његово лично достојанство. Ако би добро било наметнуто од стране Бога као нешто што је неизбежно, ни једно живо биће не би могло постати потпуно слободна личност. Кроз непрестано узрастање у љубави анђели су требали да се уздижу а пуноћи савршенства, све до потпуног уподобљења свеблагом Богу. међутим, један део анђела је учинио избор противан Богу. Тиме не само да је била одређена судбина палих анђела већ и судбина целе васељене, која је од тог момента постала арена за борбу између два додуше неравноправна начела; Божанског добра и демонског зла.
Хришћанско богословље учи да зло није нешто што постоји од самог почетка, нешто што је савечно и једнако Богу, већ отпадништво од добра и противљење свему што је добро. Према томе, оно нипошто не може бити названо суштином, јер само по себи и не постоји. као што тама или сенка нису самостална појава већ искључиво одсуство светлости, тако је и зло, ништа друго до одсуство добра. Бог није створио ништа што је зло због чега су анђели, људи и материјални свет по природи добри и прекрасни. Па ипак разумним створењима, анђелима и људима дарована је слобода коју они могу да употребе и против Бога и самим тим да породе зло. Управо то се и догодило. Светлоносац – Даница који је првобитно створен као добар злоупотребивши своју слободу и нарушивши своју добру природу, отпао је од извора сваког добра.
Без обзира на то , што не преставља ни суштину нити постојање, зло ипак представља активну рушилачку силу. Реално устоличен у у престави ђавола и демона. У поређењу са Божанским постојањем, активност зла је илузорна и привидна. Ђаво нема никакву силу, тамо где му Бог то не дозвољава. Другим речима, он делује само унутар граница које му је Бог зацртао. Будући да је клеветник и лажљивац, ђаво употребљава управо – лаж као своје главно оружје. Он обмањује жртву тиме што је убеђује да се у његовим рукама налазе моћ и власт, иако он у суштини не може имати такву силу. Иако Бог нема ништа заједнички са злом оно се ао такво ипак налази под његовом контролом. Управо Бог одређује границе где зло може да дејствује. Штавише, на основу тајанствених путева свога промисла а у сврху педагошких или неких других циљева, Бог користи зло као своје оруђе.
Хришћанско богословље нам не даје јасан одговор на питање: Због чега Бог иако није творац зла ипак дозвољава злу да оно постоји?, говорећи о томе, људски ум се губи под тајном немогућности да оно проникне у дубину Божанских судова. Тако у књизи пророка Исаије налазимо речи: “ Јер мисли моје, нису Ваше мисли, нити су Ваши путеви моји путеви, него колико су небеса више од земље толико су путеви моји виши од ваших путева и и мисли моје од Ваших мисли“.
Митрополит Иларион Алфејев – из књиге Порекло зла
