Дуго смо сматрали, а и данас Јасеновац, местом неутешне туге и људског страдања и патње. Kао и да су сами изумитељи овога логора покушали да од њега направе пакао на земљи, понављајући на неки начин чувену флоскулу“ сви , који улазе овде, нека оставе сваку наду“.
Интересантно, да су на неки подсвесни начин у томе и успели, код значајног броја народа. Но, Јасеновац је много дубљи. Kао,што су се апостоли, након Христовог распећа, разбежали, тако је било деценијама и након затварања логора смрти. Само што је као и у Исусовом случају, овде смрт постала васкрсење и вечни живот. Ми много волимо да читамо бајковите приче о руским старцима попут светог Серафима Саровског. Али, по речима владике Јована Ћулибрка, који се посебно бавио темом Јасеновца и уопште холокауста ,,ако ће неко, да дубински упозна хришћанство, нека се упозна са Јасеновцем“. Судбина јасеновачке жртве је специфична по томе, што је чинио обичан човек, суочен са невероватним изливом ,,изненадне“ мржње својих комшија, наизглед ближњих, мучењем од стране истих и других, смрт, након свега васкрсење и светост. У већини случајева се радило, дакле, о обичним људима, који нијесу били религиозно претерано утврђени, а који су показали, трпљење у страдању првих хришћана, који су се за та страдања, углавном дуго припремали. Један од примера, вероватно најпознатијих је случај српског сељака, обичног човека, деде, Вукашина из Kлепаца,који је својом храброшћу и смирењем, без икакве агресије победио на духовно – душевном плану, усташког злотвора и кољача Жила Фригановића. Вукашин из Kлепаца је уврштен у списак светих Српске Православне Цркве. Ово је један овакав случај, који знамо, колико их је било оних непознатих, сличних, то је само Богу познато. Јасеновачке жртве од којих су већину, убедљиву, чинили Срби православци, били су изложени разним облицима мучења, са разним хладним оружјем, обично ножем ,,србосјеком“. Ово је детаљно описао јеврејски истраживач холокауста професор Гидеон Грајф у књизи “Јасеновац, Аушвиц Балкана“. По његовим речима, Јасеновац је превазилазио Аушвиц, по методама мучења жртава. У овом стратишту су нестајале читаве породице на најбруталнији начин, деца одвајана у посебан логор у Сиску. Она бољег здравственог стања, усвајана од стране хрватских породица, након чега се многој губи траг. Чак, треба истаћи да и заиста велики подухват спасавања српске деце од стране Диане Будисављевић, оставио је ,,рупу“, у смислу губљења трага тој деци, која су похрваћена или већ шта.
Приликом приче о Јасеновцу, треба бити објективан, не треба се носити емоцијама, које воде у погрешном правцу. Такође, не треба бити ни пристрасан, непроверено увећавати број жртава, већ на начин како то ради већ поменути владика Јован Ћулибрк, којем су и чланови његове породице страдали у овом логору. Од лажи и митоманије неће бити корист овим новим светитељима. Насупрот томе, једна доказана лаж, може бацити и замаглити многе истине. По владици Јовану Ћулибрку, једна од грешака српског народа, што након завршетка рата, није направљена комисија, која би на доста прецизан начин утврдила број жртава, као што су то урадили припадници јеврејског народа. Данас, број жртава, који је поуздан износи близу 90.000 хиљада. Негатори геноцида су покушали са малим бројем примера људи, који су грешком уписани као жртве, а на крају се испоставило да су живи, хтели да доведу ову бројку у питање. Ради се о врло занемарљивом броју тих људи, можда свега неколико десетине. Стварни број, претпоставља се, да је много већи. По несрпским, неутралним изворима достиже и цифру од 700.000 људи, српске националности. Да ли је баш толико, мање или више, вероватно никад нећемо дознати, што је како сам парафразирао владику Јована, доста кривица и самих Срба, породица жртава. У сваком случају они су познати Богу.
Свети Јасеновачки мученици, молите Бога за нас.
Милош Лалатовић
