У другој половини деветнаестог вијека у оквиру Хабзбуршке монархије којој је и Војводина припадала, било је богатих људи, који су своје подређене угњетавали, чак и они који су били бољи међу богаташима. Све се то могло подносити док одређени кругови богате аристократије нијесу ушли дубоко у окултизам.
Једна на којој се жестоко примио била је и Тереза. Kћер богатог трговца. Добијала је све што је пожељела. Родитељи су само њу имали, а посједовали су највеће богаtство у Банату. Иако врло интелигентна, образована, лијепа, Тереза је била необична. У својој околини није имала друштво, али зато је често одлазила у престоницу тадашње царевине, Беч. Тамо је како се чуло имала доста пријатеља из високог друштва. Била је елегантна, али мрачна, увијек обучена у црно, носила је скупоцјени накит са необичним симболима. Увијек кад је долазила са путовања доносила би и чудну литерарутуру. Иако Тереза никад није била пријатна, са њеним честим путовањима, њено присуство је било све непријатније. Никад није подизала тон, била је тиха, али хладноћа којом је била окружена личила је на ону кад би сте се нашли у глуво доба ноћи сами на неком старом гробљу. Ово је нарочито тешко падало послузи. Али нијесу имали гђе, а она бих као намјерно што дуже задржавала код себе, увијек изналазећи неки разлог, мада јој и није био потребан, јер она је била главна. Све више се међу послугом шапутало да са Терезом нијесу чиста посла.Kако су служавке говориле затицале би је у трансу гђе би причала непознатим језицима. То је код ових производило неописиви страх и језу. После тога ту ноћ би обавезно пробдјеле, а некад и више њих. Договорише се да је прате. Сазнали су да иде некуд у глуво доба око поноћи са непознатим кочијашем са тамним наочарима, обученим у црно, са такође црним кочијама и коњима. За тај задатак одабраше двојицу мушкараца, од којих је један радио као коњушар, а други је био баштован.Kад су се ови вратили негдје око пола ноћи, пробудили су сву послугу. Нијесу могли доћи себи.Kлели су се да су видјели Терезу како на пустом мјесту, далеко од свих кућа, изводи са још неким мушкарцима и женама језив ритуал, гдје на крају убијају врло мало дијете, скоро новорођенче. Остала послуга није повјеровала, јесте газдарица чудна, али није толико отишла далеко, говорили би. Јадни људи су изнова понављали шта су видјели. Убрзо су почела нестајати мала дјеца по читавој регији. Награда за отмичаре, ко да било какав податак, била је велика. Али нестанци су се продужили. А нарочито су били изражени током јесење и пролећне равнодневнице. Сви су сумњали да кћерка богатог газде стоји иза свега, али због њене моћи, нико није смео да је јавно оптужи. Ипак, кад су се ове отмице баш учестале, људи иако немоћни дигли су неку врсту устанка испред Терезине куће. Бијесна скупина је у једном моменту запалила прелијепу вилу. Мислили су да је читава породица страдала, пошто нијесу имали куда да побјегну. Kућа је била опкољена са свих страна.
Вријеме и деценије су пролазиле, али легенда о Терези није. Често се у зимско доба препричавала прича о њој, непослушна дјеца би се плашила са причама о страшној и језивој Терези.
Временом, како би се које дијете разбољевало у читавој регији, чак и кад би доктори рекли да нема лијека, да се припремају за сахрану, очајни родитељи су их водили у оближњи манастир, гђе би им стара монахиња Теоктиста читала молитве, након чега би болест престајала као руком однешена. Манастир је добијао скупе поклоне у знак захвалности што су им дјеца жива. Али престарјела монахиња се после дугог времена боловања упокојила, иако је читаво вријеме лијечила дјецу молитвом без обзира на неподношљиве болове које је трпјела.
На сахрану су дошли људи са свих страна да би испратили свету жену на вјечни починак. Посебно су били неутјешни родитељи исцјељене дјеце. Међутим, у току читања опроштајног писма монахиње Теоктисте од стране младог калуђера сви су остали парализовани од изнанађења.
У писму је између осталог стајало:
“Молим све за опроштај. Знам да сте ми захвални на исцјељењу ваше дјеце, али ја их нијесам исцијелила него Бог. Оно што сам крила све ове деценије је да сам ја у ствари озлоглашена вјештица Тереза, убица дјеце. Оне ноћи кад су ми запалили кућу, узела сам служавкину одјећу и ишуњала се из куће. Моји родитељи су нажалост настрадали мојом кривицом на грозан начин. Лутала сам данима. Била сам гладна и жедна. Иако ми се чинило невјероватно, али једино мјесто гдје сам могла наћи уточиште био је манастир у који сте долазили по исцјељење. Прозорљиви духовник је све унапријед знао о мени. Ипак, чекао ме да се сама исповиједим. Горко плачући, све сам му признала. Дао ми је тешку епитимију, мада много мању него што сам заслужила.Kако је вријеме пролазило савјест ме тешко мучила. Али, Бог ми је слао и утјехе да бих могла све то пребродити. Највећа је била она кад сам открила да се мојим молитвама исцјељују дјеца. Молитвама некадашње убице дјеце, коју сам као жртву приносила мрачним силама. Да даље не дужим, поново вас молим за опроштај. Не знам шта ћете рећи након свега. Жао ми је“.
Народ се разишао збуњен.Ово се дуго препричавало.Велико је милосрђе Божије, који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине.
