Има људи, који су тихи, ненаметљиви, а ипак је њихова ненаметљивост , моћнија од буке света. Такви су били многи духовници, старци, светитељи. У наше време таквог памтимо патријарха Павла. Међутим, било их је још сличних духовних горостаса. Један од њих је и архимандрит Лазар Аџић.
Ових дана навршило се више од две деценије од смрти човека, који је заједно са блаженог спомена митрополитом Амфилохијем, покренуо и оживио тешко замрли духовни живот у Црној Гори. Митрополит Амфилохије је широко познат у јавности свугде по свету. Али, оца Лазара не зна премного људи, иако заслужује велику славу и почаст.
Отац Лазар потиче из чувене херцеговачке породице. Рођен је 1948године. У младости се бавио борилачким вештинама. 1979. године одлучује да напусти свет и оде у манастир. Боравио је на Светој Гори. Духовно је чадо чувеног хиландарског Старца оца Никанора. Због нарушеног здравља напùшта Свету Гору. Средином осамдесетих година долази у Црну Гору. Обнавља манастир Пипери.Kасније постаје и игуман манастира Острог. Од његовог доласка у Црну Гору почиње права духовна револуција, који је покренуо тада овај млади човек.
У Црној Гори је за време и након Другог светског рата убијен је највећи део свештенства на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем. Црквени живот је готово потпуно замро. Атеизам је овде био највише присутан од свих осталих југословенских република. И сами комунисти мислили су да је са Црквом практично готово. Цркве су биле запуштене у великом броју, оскрнављене. Мало је било свештеног и монашког подмлатка. Тачније, то је била права реткост. У једној таквој атмосфери осамдесетих година долази отац Лазар. Народ је био препаднут. Млади људи често изгубљени, поготово они склонији духовности су лоше пролазили. Јер су је тражили, а нијесу имали где да је нађу. Окретали су разним алтернативама од спорта, рокенрола, криминала, порока, разних философија и учења.Kритиковани и осуђивани од околине, која их није разумела. Међу таквом омладином прочуло се о необичном монаху у Острогу. Почели су све више да одлазе код њега. Поједини од њих чувши о томе су са подсмехом одлазили да се ,,спрдају“ са ,,попом“, а излазили би из његове келије у сузама, покајани и препорођени, почињали су да редовно одлазе на богослужења. Многи, који су потицали из тешких атеистичких, па и богоборних породица, постали су под његовим утицајем црквени људи, неки чак и свештеници и монаси. Велики број данашњих свештеника, монаха и црквених људи у Црној Гори су духовна чада оца Лазара или његови потомци.
Отац Лазар је сатима неуморно исповедао људе, који су долазили у манастир Острог у тешким проблемима са свих страна. Треба напоменути да је то било ратно вријеме и време тешке инфлације. Многима је, осим велике духовне помоћи и финансијски помогао, нарочито студентима.
Велика духовна глад и потреба људи, као и беспоштедни рад са њима остављао је на овом духовнику велике здравствене последице. Али, није се жалио.Kажу,знао је да оде за Београд на операцију, а да о томе нико није ни знао. До последњег момента свог живота укрепљивао је људе. Чак је у моментима своје тешке болести, носио се мишљу да оде у Грчку и узме подвиг јуродивости. Али, за то није добио благослов, а он је био веома послушан.
Отац Лазар упокојио се Децембра 2000.године.Остаће по речима митрополита Амфилохија један од најзначајних и најистакнутији острошких игумана.
Вечан ти спомен оче Лазаре. Помени нас пред Престолом Творца…
