Подужи списак имовине коју је Mеланија Mела Гајчић, један од највећих задужбинара у Банату, оставила својој цркви
БИЛА је за живота знана широм Баната. И куђена и хваљена. И увек изнова занимљива због начина на који је живела, игнорантски, скоро па пркосно доживљавајући учмалу средину док је будно мотрила на сваки њен корак. Идеална за чаршијска наклапања и оговарања. До дана данашњег. А једно је сигурно: Меланија Гајчић, познатија као Мела, рођена у тадашњој Великој Кикинди 1829. године, у којој је провела скоро сав животни век, па 83 године касније и преминула, један је од највећих добротвора Српске православне цркве и Кикинде.
Нема дана а да јој се у њеном граду, ево већ више од века, име не помене. С разлогом. Сахране се нижу, а једно од градских гробаља, оно у трећем фртаљу, носи њено име. Мелино гробље и званично.
Подужи је списак онога што је Меланија оставила богато опремљеном манастиру Свете Тројице, који је о свом трошку, дакле сама, уз поменуто гробље на од државе купљеном плацу подигла. Завештала је својој православној цркви, између осталог, капелу, па 300 јутара плодне земље, салаш, око 20 велелепних кућа, од којих је једна садашње здање ОШ “Ђура Јакшић”, силан новац… Мењали су се друштвени системи, претумбавале државе и прекрајале границе. Упоредо је и Мелина заоставштина мењала обрисе и власнике, у великој мери, нажалост, до непрепознавања. Остало је, међутим, духовно наслеђе ове велике жене уденуто у колективно памћење њених потоњих суграђана, у фрагментима забележено на хартији и заветно одложено у музејске одаје. Успомену на лепу Мелу и њена племенита дела чува и фино осмишљена, до последње странице занимљива, књига пре деценију преминуле Александре Саше Белош, дотадашњег кустоса кикиндског Народног музеја. Умешно срочена прича о Меланији препуна је интересантних детаља о особи која је, по схватањима, понашању и поимању људске слободе, укључујући и једнакоправни љубавни одабир, у патријархалној, конзервативној паланчкој средини с прекором дочекивана и с презиром, па чак и мржњом, доживљавана. Меланија се, уз сва та саплитања, није дала, остајући и у најделикатнијим моментима – своја и посебна.
Меланија Гајчић потомак је српске граничарске породице која је средином 18. века, после распуштања Потиско-поморишке војне границе, из Поморишја пристигла у Кикинду. Одрасла је у богатој породици. Отац Димитрије припадао је ондашњем великокикиндском естаблишменту. Умешно је, богатећи се чак и злоупотребама, поготово приликом доделе и продаје иберланда – слободне државне земље, користио високу чиновничку позицију у магистрату Диштрикта. Стекао је велики иметак, али је 1849, у бурним ратним догађајима који су потресали Европу, борећи се са сународницима против Мађара, погинуо у бици код Мокрина. За Меланију је отац био идеал. У свему. Власт њеној породици, због Димитријевих неизмирених обавеза и нерашчишћених рачуна на послу, оспорава право на иметак, а затим покреће дуготрајан и мукотрпан поступак судског одузимања целокупне покојникове имовине. Наредне године Меланија остаје без другог родитеља. Недељу дана пошто је мајку Марију сахранила – удала се за чиновника Јована Николића, момка из угледне варошке породице. Пет година касније њен лепи Јова изненада оболева, пада у постељу и умире. Млада удовица једно време остаје у мужевљевој кући. Са свекром вешто тргује свим и свачим, земљом понајвише. Купује, па скупље продаје. Умешна је у послу. И одлучна – да се никада више не удаје. А салетали су је момци са свих страна. Чак из Бечкерека и Темишвара долазили да је виде и освоје. Била је витка и висока. Увек елегантна. Пратила је модне трендове Беча и Париза. Грациозна, дамски усправна и одважна стаса, заводљиво је корачала градским тргом, мамила погледе и уздахе мушког света. Свесна је тога била.
На животној ветрометини, суочена с бројним искушењима и егзистенцијалним мукама, Мела покушава, и на крају, после неколико година борбе са локалном бирократијом, успева да врати очеву имовину. С братом Михајлом, прилично млађим од ње, не баш вичним за сналажење у животу, није могла да се договори око вођења имања. Разделили су се, па је, напокон, без стега загосподарила наслеђеним добрима, које је стрпљиво увећавала. Није, ипак, била задовољна.
У хроничарским списима прибележена је њена изјава која појашњава зашто је толико хрлила ка иметку: живети и стицати нема смисла ако немаш за кога да живих и стичеш. Вођена том максимом, урадила је, за доба у којем је живела, нешто непојмљиво. Одлучила је да стекне ванбрачног наследника. Родила је ћерку Екатерину, која, на несрећу, после две недеље умире. Не одустаје од такве замисли. Друго дете, син Павле, на исти начин на свет је пристигло. Име оца се не зна. Само је у напомени протокола порођаја прибележено: “безбрачно рођено”. Наводно је малиша плод Меланијине везе са њеним кочијашем, чија је жена до тада, да би прехранила двоје деце, надничила. Кочијаш је, према причи која се, попут легенде, преносила с генерације на генерацију, уз обостране емоције, непрестано био на салашу код газдарице, која у дарежљивости није штедела ни срце, а ни касу. Убрзо је љубавникова породица чврсто стала на ноге, деца су, захваљујући Мели, пошла на школовање, те се касније умешала међу виђеније Кикинђане.
Маaнстирска капела
Павле је, уз мајчину огромну љубав, стасавао у благодети. Растао је поред сина њихове служавке Веронике Будањи којег је Мела усвојила и понашала се према њему као да га је родила. Павле се, напунивши 19 година, жени лепушкастом Марином Зубанов, не осврћући се на мајчино енергично противљење, јер је са изабраницом у сродству. Младенци добијају дете, које после после девет месеци умире. Исте године умире и Павле.
Меланија је ужаснута. Због смрти сина и унука пада у очај. Данима размишља шта јој се то дешава. Опхрвана свакојаким мислима, на крају закључује да је, због начина на који је до тада живела, снашла – божја казна. У магновењу је сконтала: у лепоти доброте спас је души напаћеној. Тај моменат био је пресудан за жељу да буде ктитор капеле, а потом и манастира посвећеног Светој Тројици, који је ту, уз црквицу, подигла. У подземну одају изграђене капеле преместиће посмртне остатке својих родитеља, затим сина, унука и брата. На крају је и она ту, у подруму са прозорима, упокојена – да јој, како је приликом градње казивала, и након земног живота сунчеви зраци непрекидно допиру.
Сестринство манастира
Капела је, иначе, с дозволом епископа Ђорђа Бранковића три године зидана и у лето 1887. завршена и, о трошку Меланијином, у потпуности опремљена. Прекрасни олтар је урађен у барокном стилу. Укупно осам икона израдио је угледни иконописац и сликар Ђура Пецић. Уследила је одмах, у порти капеле, и градња манастира Св. Тројице, који ће с временом постати саоборно, вероучитељско, културно и општеобразовно састајалиште великокикиндске србадије.
Меланија је, духовно се преобразивши, у потпуности променила навике и понашање. Иако у својој средини по богатству у самом врху, живела је, скоро испоснички, дубоко у атару, на неугледном салашу с неколико просторија покривених трском. Имала је шупу и шталу на једну воду у којима је држала два коња, три козе и нешто живине. У Кикинди је имала око 20 раскошних кућа, а само у једној од њих за себе је одабрала собу и кухињу, да се одмори када обично суботом кочијом дође у град. На салашу је спавала на – дрвеној клупи.
Меланија је умрла у 83. години. На вечни починак испратило ју је неколико хиљада суграђана. Претходно је све што је имала тестаментом завештала свом манастиру. Између осталог, 300 јутара обрадивог земљишта, све своје зграде у Кикинди и оно што је било у њима, позамашну уштеђевину… Гест за дивљење – за сва времена.
ОГРОМНО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ
ЈЕДНО време после Меланијине смрти 1912. године, све у вези са заоставштином функционисало је како је тестаментом прецизирано. Већ 1920. у новоформираној држави СХС спроводи се аграрна реформа, па се манстиру, по кратком поступку, одузимају две трећине ораница. После Другог светског рата комунисти национализују манастирску земљу, остаљајући СПЦ само 17 хектара. Све зграде из Мелине заоставштине, сем парохијског дома и куће за црквењака, 1958. постају државне. А онда, крајем девете деценије прошлог века, следи – заокрет. Уз свесрдну подршку државе, на темељима старог здања подиже се нови манастирски конак. Пре око деценију, цркви је враћен већи део њива. А иза Меле је, као оно највредније, остало огромно духовно наслеђе.
СИРОТИЊСКА МАЈКА
МЕЛАНИЈА је несебично, без задршке, не штедећи богатство које јој се гомилало, помагала сиромашне, убоге и болесне. Никога ко јој се обратио за помоћ није одбила, па је понела епитет сиротињске мајке. И туђу децу је школовала, за њих налазила запослење и куповала оно најнеопходније за живот. Забележено је у историјским списима да се у том смислу истакла и 1888. године, када је у пожару, какав се у Кикинди не памти, изгорело 365 кућа.
Вечерње Новости
