Иако је саграђен у релативно новије доба, историјат манастира Јазак је знатно старији. Легенда га везује за деспота Јована Бранковића, а у њему су једно време биле мошти цара Уроша.
То што је од свих фрушкогорских манастира најмлађи (грађен од 1736. до 1758. године) није сметало манастиру Јазак да, мешајући стару српску архитектуру са барокним и, што је посебно битно, исламским утицајима, оствари вероватно најлепши архитектонски споменик на Фрушкој гори. Иако је саграђен релативно у новије доба историјат овог манастира је знатно старији, а једна изузетно лепа легенда описује настанак старог манастира Јазак који је на неки начин ишодиште овог новог манастира.
Веза са Бранковићима
На пола сата хода северно од данашњег манастира, километар повише, налазе се остаци старог манастира Јазак који је подигнут вероватно крајем XV века, а, по први пут у писаним изворима (бар онима који су сачувани) спомиње се 1522. године. Био је посвећен Ваведењу Богородице и легенда га везује за деспота Јована Бранковића (1499-1502). Још и данас се могу видети његови остаци, а монахиње из садашњег Јаска до пре неколико година, претурајући по рушевинама, наилазиле су на делове шута на којима су се могли видети остаци фресака, што знаци да је Стари Јазак био исликан фрескама (живописан). Та чињеница говори да је он био у то време доста доброг материјалног стања. Судећи по висини своте (6000 акчи*) и годишњим давањима (600 акчи) које је манастир давао Турцима (1566) изгледа да посед који је имао није био тако мали, а десетак година касније он је чак и повећан јер су му и годишња давања порасла на 1400 акчи. Временом је манастир осиромашио тако да опат Бонини (1702) наводи да је у Старом Јаску било осам монаха, али због сиромаштва су живели скоро као просјаци. ‘У њему нема ништа нарочито да се види, јер је мали. Црква је цела украшена фрескама, урађеним у старом стилу, и има једну куполу. Манастир је цео разрушен, али се на основу самих рушевина може назрети раскош којом је био саграђен. Сада нема ништа осим једне уређене куће, у којој живи осам калуђера. Они служе у поменутој цркви. Живе готово као просјаци, јер немају, као други манастири, имања да би се могли издржавати’. Будући забачен Стари Јазак је животарио и монаси су у њему живели веома тешко тако да постоји могућност да је неколико пута био напуштан и оживљаван. По неким изворима у њему је била својевремено развијена преписивачка делатност, но због сиромаштва тешко да је и тада постојала.
Култ цара Уроша
То је трајало тако све до 1705. године када је монах Христофор донео мошти светог цара Уроша из манастира Судикове код Неродимља на Лиму. Од тада се почео развијати култ цара Уроша. До тада неинтересантан Стари Јазак је одједном постао привлачан за многобројне посетиоце који су хтели да виде и да се поклоне моштима несрећнога цара Уроша, последњег из сјајне лозе Немањића. С повећањем броја посетилаца осетно је порастао и приход старог манастира, а ћелије Старог Јаска су постале тесне за примање нараслог братства и многобројних посетилаца. Из неког разлога 1726. године мошти цара Уроша су однете у манастир Врдник, а одмах потом у Крушедол. Ускоро су житељи места Јаска упутили молбу митрополиту Вићентију Јовановићу (1731-37) да се мошти врате, што је овај тако и решио. Стога је 1736. (у време игумана Стефана Димитријевића) на месту званом Градац почело подизање новога манастира (данашњег). Интересантно је да су тада монаси у овом манастиру (било их је укупно 8) били веома млади и да је најстарији имао тек 30 година. Из неког разлога градња новог манастира је ишла споро тако да још 1753. године црква (те године је подигнут звоник) није била не само живописана (исликана) већ ни окречена, а ни кров још није био подигнут па је била прекривена даскама од чамовине. Звоник се тек зидао. Ипак, иако недовршена, црква је имала свој иконостас који су радили српски уметници. Какав је то био иконостас остаје тајна јер од њега ништа није остало. Ипак, до 1763. године зидарски радови су били завршени и манастир се појавио у свој својој лепоти. Монаси нису чекали да се манастир до краја изгради тако да су се већ 1741. године уселили. Од те године и Стари Јазак бива претворен у женски манастир. Тих првих година изгледа да су оба манастира била веома активна. Док Стари Јазак има 13 монахиња, Нови Јазак има 11 монаха, 2 ђака, 2 слуге, 7 прњавораца. Стари Јазак је живео свој живот па царски изасланик гроф Хадик наводи у свом извештају да калуђерице имају прастару али лепу црквицу, али зграда у којој станују била је у веома лошем стању (1769).
Стари Јазак
Старом Јаску као женском манастиру није био суђен дуг живот и већ 1774. године бива укинут, а по наређењу аустријских власти он је не само расељен већ и срушен. Осим тога били је наређено да се три преостале калуђерице врате световном животу (игуманија Настасија, Епистимија и Теофана). Ипак, то није био његов крај јер наређење није до краја извршено тако да још 1775. године постоје и манастирска црква и ћелије, али сада у сасвим лошем стању. Чак и након рушења он је постао место где се народ окупљао о Богородичине дане.
Последња игуманија манастира је била Настасија (родом из Ирига) која је са монахињом Епистимијом (иначе, својом ћерком) и Теофаном затворила манастир. Као драгоценост у манастиру су се чувале Иконе Спаситеља и Богородице, прилози игуманије Настасије и кћери јој Епистимије.
Данашњи манастирски комплекс се састоји из цркве са звоником, конацима који са три стране окружују цркву, док је са четврте стране високи заштитни зид. У манастирски комплекс уводи Вас засвођени пролаз кроз који улазите у травнато двориште са мноштвом веома брижљиво гајеног цвећа. У средини дворишта уздиже се црква са више масивним него витким звоником. Оно што Вам одмах пада у очи јесте лепота црквене фасаде. Игуманија манастира је мати Параскева.
Иако је комплекс манастира Јазак поприлично велики, укључујући и конак, сестринство броји само осам монахиља. Осим монашком животу, сестре су посвећене и ручном раду. Саме шију своје одоре, а многи посетиоци манастира имали су прилику да пробају љихову чувену ракију коју саме пеку. Узгајају и сопствено поврће.
Црква је зидана наизменичном употребом црвене цигле и белог камена, што фасади даје шароликост декора. Осим тога фасада је неуобичајено издекорисана турским (исламским) декоративним грађевинским елементима. Уз цркву се наслања троспратни звоник изграђен под потпуним утицајем барока. Звоник има отворени трем, а на првом спрату капелу која није у функцији.
Десетострано кубе, не сувише украшено, са десет прозора, употпуњава ову лепу слику. Унутрашњост цркве украшава иконостас који је израдио Димитрије Бачевић 1769. године, а уз помоћ својих ученика Теодора Крачуна и Димитрија Поповића. Сам иконостас има укупно 58 икона подељених у пет зона. Урађен је у барокном стилу тако да на иконама долазе до изражаја прикази пејсажа у позадини фигура. На самом врху иконостаса налази се велики позлаћени крст са обе стране окружен иконама. Оно што не дозвољава да овај заиста леп иконостас дође до пуног изражаја јесу два масивна стуба који придржавају кубе, али и заклањају скоро половину иконостаса. Због тога нећете бити у могућности да једним погледом обухватите цео иконостас, што је несумњиво велика штета. Испред два стуба, који онако нетактично заклањају иконостас, налазе се две изванредно лепе иконе које су урамљене у масивне тронове.
Прва икона јесте представа Богородице и овај рад се приписује Теодору Крачуну (1770). Испод трона налазе се мошти Анастасије Римљанке које је добио кнез Лазар након своје посете Светој гори. Друга икона припада непознатом аутору (потписана са А. С.) и на њој је насликан свети цар Урош (1776), последњи и најнесрећнији припадник велике породице Немањић. Некада, испод ове иконе у кивоту су лежале мошти цара Уроша. Са стране се налази Архијерејски трон са иконом св. Николе која је рад Григорија Давидовића Обшића (1784). Трон је урађен изванредно прецизно са мноштвом детаља које је тешко све и приметити. Да би утисак био још већи, сви тронови (они са иконама и архијерејски) као и иконостас су позлаћени тако да се у полумраку цркве пресијавају дајући неки чудесан утисак. Генерална реконструкција манастира извршена је између 1926. и 1930. године.
Иконостаси – највреднија дела
Иконостаси, као једа од највреднијих делова манастира, су током времена претрпели много измена. Иконостаси који данас постоје у фрушкогорским манастирима јесу искључиво из каснијег доба (XVIII век), док из најранијег периода нема скоро ништа (изузев у Крушедолу). Како су били резбарени од дрвета то су временом иструнули, изгорели или били уништени на неки други начин. Већина их је из XVIII в. са неизбежним утицајима барока, а они сами за себе представљају читаву историју и то почев од мајстора резбара који су их правили па све до оних који су их осликавали. Од ниских камених или мраморних ограда (где су посебну улогу имале завесе на царским дверима), а затим дрвених са плитким резбаријама које су уоквиравале иконе, иконостас је израстао у најдекоративнији део цркве.
Као завршетак иконостаса редовно се јавља велик крст са сликаним Распећем. Од краја XIV в. иконостас је имао два реда икона (до тога момента само један) али већ крајем XVIII в. појављује се и трећи појас икона где су се приказивали празници (манастир Бешеново). Иконографски репертоар се временом мењао и проширивао (пророци, Срби светитељи, генеалошко стабло Христа, старозаветне сцене и Христове параболе, Христова страдања).
Фрескосликарство
Најслабије очувана уметност у манастирима је фрескосликарство. Сачуване су у само неколико манастира и сасвим су различите вредности. Најстарије су оне у Великој Ремети, Крушедолу и Хопову. Скоро редовно се неоправдано истискује уметност опреме црквених рукописних књига минијатурама, која је била нарочито развијена током XVI и XVII века. Истоветна је ситуација и са граверским радовима где се нарочито истицао Христофор Зефаровић (1741. издао чувену Стематографију) и Захарија Стефановић Орфелин.
Из области примењене уметности свакако је најзначајнија она са радовима у металу. Од метала највећим делом се користило сребро. У току II светског рата страдали су манастирски конаци, док је црква остала неоштећена. Слава манастира Јазак су Духови (Тројице) – 50. дан после Васкрса.
—
* Аспра (акча), гр. сребрни новац у Византији. У српској и бугарској феудалној држави вероватно назив за полудинаре; европски назив за ‘акче’ (тур. ‘бели’), ситан турски сребрни новац.
(око 1700-1753), зограф, иконописац и бакрорезац, калуђер-луталица, пореклом из Охрида или околине, умро у Москви. ‘Стематографија’ – извор за српску и бугарску хералдику.
(1726-85), књизевник и гравер, рођен у Вуковару; учио у Будиму, Бечу и Венецији, највише живео у Ср. Карловцима, умро у Н. Саду. Гл. књ. дело је ‘Живот Петра Великог’ (I-II), ‘Калиграфија’ (1778); радио и географске карте и грбовнике.
Димитрије Бачевић (?-1762), сликар иконостаса у Николајевској цркви у Земуну, манастирима Беочину и Јаску, цркви села Крушедола. На његовим делима, рађеним у традиционалном духу, запажа се утицај барока. Теодор Крачун (40-их година XVIII в. – 1781), сликар, један од најзначајнијих представника барока код нас. Гл. дела: иконостаси у Ср. Митровици, Нештину, Сусеку… Димитрије Поповић (1727-?), сликар; рођен у В. Бечкереку, учио у Бечу. Значајан више по томе што је увео барокни стил у српско црквено сликарство но што је створио дела велике уметничке вредности.
strazilovo.org
