Где у мене да уђеш,
отровом кроз моје вене
да те хране,
да ме једеш,
да ми одбројаваш дане?
Од целог света
изабрао баш мене,
да ти будем мета.
Да си знао
колико имам и снаге и воље,
заобишао би ме
у широком луку
и ишао тамо
где ће ти бити боље.
Ти, лице смрти,
за мене пајац живота,
како си се усудио
да ми се увучеш у тело?
Зар те није било срамота?
Надигравали смо се
месец по месец,
дан по дан, сат по сат –
није ти требао тај рат.
Док си клешта своја
у режањ ми заривао
у целој мени
хтео да се шириш,
дела себе се одрекох
одсекох шестину,
родих се поново
а ти не живиш.
А хтео си подмукло
да ме једеш,
да се у мени зрачиш,
е, неће моћи,
баш си нашао
у коме ћеш да мрачиш
и с ким да се качиш.
