Погледај у себе, ти што се спандјаваш са дјаволима, док плетеш успаванку ноћи договори се за догледно време да вам се погледи сретну под јорганом страсти. Ти никад нећеш знати за јутра у којима она гризе своје усне, до крви, израњаване као да су је кљуцкале птице а мачке мјаукале по читаву ноћ под прозором, не дајући јој сан на очи. Теби је била оличење твог сна, твоја љубав је прерасла све границе, и порасла до неба, осећао си срећу какву никад пре ниси спознао, знао си да је она та, једина, најбоља, поред десетина других које су завршавале у твом кревету. Имала је оно нешто.
Устала је, и не гледајући се у огледало, јер је мрзела свој одраз у јутарњим сатима, умила се и нашминкала тако брзо и прецизно и потом отишла на посао. За љубав је исувише касно, сувише си матора, говорила је себи покаткад док је гледала у одраз свој у стаклу аутобуса којим се возила. Прешла си већ четрдесет, нема шта да тражиш, да очекујеш, умри досадо, умри, кад ниси кадра волети никог, кад тебе нико волети неће, јер је твоје време прошло. Радила је као кројачица, није знала да ли је звук машина умирује или раздражује, а своју нервозу је убијала тако што је пушила и пила кафе довољно да отрује пола комшилука. Понекад би петком одлазила на по једно пиће у кафану с посла, са својим другарицам, које се претварало у целовечерњу пијанку. Све су оне биле распуштенице, само је једна била удата, али се слагала са мужем као рогови у врећи. Зашто је само њу мучио тај неиздрж, та жеља за неким а знала је и за ким, за преварантом, за оном гадном мушком курвом који је пијанац већи од ње, који то никад признао не би, таман га обесили. Говорио је да није ни пушач, иако је таманио цигаре ко да је фуруна, али то је било некад, кад није знао да ли је то обична цигара или ганџа коју је често увијао, и потом делио свима јер му отац беше богат. Како ју је само гледао! Господе! Није то био поглед пожуде, којим су је тако често чашћавали други мушкарци, гледао је у њу као у богињу, са толико нежности и љубави, тај се поглед није могао наместити. Да, он је био тај. Били су сродне душе, тако се зову двоје кад се сретну као да се одувек знају, да су им мисли и душе испреплетани и да једно без друго никако не могу.
Види, види какав си. Гаде један неотесани са тродневном брадом, сав зарастао у чекињасту грубу длаку, по цео дан петљаш са неким алатом, поправљајући тудје кршеве, што ти је неко донео, пеглу, разне мале кућне апарате, фрижидере, шпорете, по струци електричар, радиш све што ти додје под руку. Да ли си икад волео? Почешао си се по глави, и слатко насмејао, а онда ти је тегобан, мутан облак прешао лицем, у некаквом грчу, као жалећи за нечим. Узео си флашу ракије што си држао иза једне умазане машине која није радила, машине коју си давно користио за прављење кључева, потегнуо се и продро се:- Жено, кафу!- затим си изашао из своје смрдљиве радионице, сео на клупу под лозом, која тек треба да да сочно грождје, погледао у небо, које је бљештало од врелине и обрисао знојаво чело надлактицом а потом и крпом коју је донела она коју си „волео“. Села је и са тобом попила кафу, гледајући у твоје руке, са заобљеним прстима и црним ноктима, причајући тако много, док је ниси опсовао и отерао. Ниси је ни слушао да би знао о чему је брбљала, али њен глас те је толико иритирао, пискутав и на моменте крештав. Она је бесно замахнула крпом, терајући муве остављајући те да седиш сам, да би ти се, већ минут касније, придружио комшија, који је могао отац да ти буде.- Јели Перо, да ли си ти некад волео? – упитао си га, не знајући зашто си га то уопште питао.- Ја, па нисам, жене су ти невоља. – одговорио би старац кроз шупље зубе.- А зашто Перо мој?- Па зато што све оне имају неки мали отров који држе под сукњом, и сипа ти у кафу кап две и ти полудиш.- Па јес, имаш право.- насмејао си се, а онда заћутао. Мутило ти се у глави па си се умио на чесми, повикао: – Хоће ли више тај ручак? – осетивши мирис печеног меса који се ширио свуд по дворишту и рекао Пери да мораш да радиш.
Погледала се у огледало, јер су јој другарице нашле неког финог да изадју, и закључила је да није толико лоша. Косу је пустила, обукла хаљину са дубоким деколтеом и назула потпетице и то је било све. Дошао је по њу, и сместио на предње седиште кола која су личила на кокошарник. Није био ни мршав ни дебео, али је причао као три жене, хвалећи своја кола и посао, јер је држао неко складиште репроматеријала са својим братом. Разводио се већ два пута и сад је тражио неку солидну женску, тако је баш рекао, да би са њом изградио стабилну заједницу, и већ је осећао да је она његова сродна душа, јер ћути и аминује све што он каже, а жена и треба да буде тако пристојна као она, да не прича пуно и да пусти да је мушкарац води јер је тако условљено од како је света и века. Фино су вечерали, она није запалила цигару, али онда је гуцнула мало вина, и то се претворило у две чаше па убрзо и у пола литре вина, пушила је и причала му разне глупости, а он је напрасно престао да једе и гледао у какву се то вештицу претворила она фина женица из кола. Довезао ју је до куће, отворио врата пружајући руку преко ње, и рекао:- Не могу да те пратим, журим. – а онда одјурио. Гледала је за њим, па слегла раменима и ушла у кућу, села на кревет и наједном сузе су кренуле сам од себе, да ли од беса или туге, није било важно: – Сродна душа, где си ти сада моја душице, ноћ је звездана, а тебе нема, Немаа те, а веровала сам ти, дала ти последњи удах, живот сам ти дала, све, мислила да си ти тај, тако пажљив, нежан, пун љубави, а то је трајало док ниси осетио да сам твоја скроз, па тако скрозирану и огољену си ме бацио под ноге, смејући се, јер била сам освојена, једна у низу, и најзад одбачена.- Загрлила је флашу и гледала у празан зид пред собом. Кад се смирила, устала је, склонила флашу и заспала тако чврсто, да је ни кошмарни сни нису могли пробудити.
Једног јутра је дошао твој пријатељ из младости, на мотору, оживљавајући све ваше успомене у вези дивље младости, и решили сте да се тај дан опустите мало, па си извукао своју Хонду из гараже, која је јадна лежала усамљена прекривена неком иструлелом церадом, али мотор је радио беспрекорно. Возили сте се широким друмом, осетио се жив као да те је неко одједном извукао из мочваре на светлост дана, и осетио се веома сретним. Вожња је трајала целог дана, али ниси осећао умор, одмакли сте далеко од твог места, пред вама су пролазила поља, куће, улице и стигли сте у неко место, која ти се учинила познатим као да си био ту некад. Ушли сте у прву кафану са старим дрвеним прозорима и вратима, адаптирана и прилагодјена данашњем времену. Дрвени столови, под од ситних камених блокова, и посвуда слике коња и чамаца. Сели сте за сто у углу и поручили од високог сувоњавог момка ракију, телећу чорбу, роштиљ, салату и почели да се присећате свега што сте радили као млади. Конобар је однео поруџбину куварици на замени, а она је брзо сервирала храну у чиније и овале, и наставила да ради у кухињи. Конобар се изгубио у магацину са пићем, па пошто је била гужва куварица је однела храну гостима. Кад је све ставила на сто, гледајући у храну, подигла је поглед и сусрела се са твојим. Ниси је препознао, само си се љубазно насмешио, као и обично што радиш кад видиш згодну жену. Отишла је у кухињу, куварица на замени, уздахнула дубоко, са чела јој је цурио хладан зној, мислила је да ће се онесвестити, па се нагнула над судопером, насула чашу хладне воде, сасувши у суво грло воду, кад је зачула мушки, напукао глас иза себе:- Нисам те заборавио, Касијана!- Није могла да се окрене ка тим издајничким очима, срце јој је ударало као лудо. „Глупа си Касија, много си глупа, како можеш тако да дрхтиш пред тим издајником, цркни!“ Једва је стајала на дрхтавим ногама, па се окренула ка њему, док је он бленуо у њу отворених уста. – Твоја сродна душа је умрла одавно, ја тебе не познајем.- па се полако одмакла од судопере, узела своју торбицу и кренула ка излазу.- Збогом, коначно збогом.- рекла је док је он и даље гледао неспособан да се покрене.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
