Прелазећи албум путних фотографија пре неки дан, присетио сам се како сам упалио свећу у Таж Махалу, неколико година након што је први хришћански индијски премијер одлучио да додели тај храм локалној Цркви. Затим, у сећању, још сам се једном дивио ручно рађеним ћилимима који су красили под џамије Нотр Дам у Паризу, које је француска влада предала муслиманској заједници како би је спасила од пропадања, јер опадајући број хришћана који присуствују служби није могао да покрије трошкове одржавања. А ту је била фотографија са задивљујућим минаретима џамије светог Петра у Ватикану, коју је муслимански локални гувернер, сада већ бивше градске државе Ватикан, одлучио да дода тој згради како би је структурно ојачао јер је постојала опасност од урушавања! Ох, и то тамо, са будистичким монасима који су се последњих година настанили у будистичком манастиру Маџида Ал Харама, некадашњој Великој џамији у Меки, која после ове ужасне пандемије више није прихватала муслиманске ходочаснике…
А ако све ово звучи нереално или као узето директно из сценарија научне фантастике, онда размислите поново, јер се нешто у том контексту догодило пре неколико дана, када је Ердоганова влада одлучила да претвори Аја Софију у џамију, тврдећи да она као таква неће само да буде сачувана, већ ће бити и боље заштићена. На крају крајева, као што су неки турски званичници истакли, управо су то чинили и њихови отомански преци, „спасивши“ величанствену Цркву од „одумирања“ (према истим званичницима). Када се то догодило, можете питати? Па, пре само 6 векова – сасвим недавно другим речима! Као да се ренесанса, просветитељство, индустријска револуција и невиђена научна и технолошка револуција нису догодили између. Али шта ја то говорим? Нису ли све то уствари оне лажне јудео-хршћанске завере од којих се модерна муслиманска Турска мора „очистити“? Питања су чисто реторичка…
Сасвим је јасно да ниједан логичан или веродостојан изговор не може оправдати кршење симбола – јер управо то јесте одлука преобраћења Аја Софије у џамију. Ово није само презир према историји или УНЕСКО-у или међународном уговору: то је кршење свега наведеног. Аја Софија није само као свака друга црква, она је симбол. То је амблем дугог историјског периода читаве цивилизације, баш као што су Таж Махал, Свети Петар, Партенон, Маџид Ал-Харам, Маузолеј Руми; а претварање у џамију је напад на ову цивилизацију. Али што је још важније, то је и напад на оно што савремени свет сада сматра својим достигнућима, попут поштовања различитости.
Која је сврха свега овога? Да Ердоганова влада након 6 дугих векова потврђује пад Цариграда? Да ли заиста осећа да треба? Или да демонстрира можда исламску доминацију над хиљадугодишњим хришћанским источним римским царством? Оба ова мотива воде до опасног клизавог терена. Они додају уље на ватру национализма и верског фундаментализма. Да ли је то тренутно потребно турској влади? Да ли треба ићи низ длаку онима који маштају о новим освајањима и бацању непријатеља у море? Или онима који предвиђају да ће се исламска застава завиорити у Риму, Кордоби, Бечу и другде? Да ли је то Турска коју он представља или ислам којем тежи да је води?
У сваком случају, сваком човеку према његовим дјелима. Имајмо на уму да симболи, чак и ако су оштећени, увек проналазе начине да задрже свој сјај и магију. Ако би се грчка влада у будућности одлучила да претвори Партенон у хришћанску цркву, може се сигурно рећи да се Партенон тиме не би исмејао…
Укратко, турско руководство је очигледно донело суверену одлуку у ком смеру ће земља ићи. Али основна је обавеза свих нас осталих да се заштитимо од политика и поступака који прете да нас врате у далеку прошлост.
Са енглеског превела Редакција ЧУДО
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
orthodoxtimes.com
