Моје име је Славко, имам 32 године и из Крагујевца сам. Имао сам проблем са коцком, алкохолом и свим наркотицима од своје 20 године. Имам петогодишњу ћеркицу из ванбрачне заједнице.
Живео сам у породици са оцем, мајком и братом. Били смо ситуирана породица али нажалост мој отац је био алкохоличар, и дан данас је. Сваког дана нам је приређивао јако ружне сцене које смо мој брат и ја гледали а моја мајка трпела. Тукао је моју мајку кад год би кући долазио пијан, и правио крвави пир. Негде сам ја стао на пут томе, брат ми је мало помогао,ја сам тада био у седмом, а брат у шестом разреду. После тога су се родитељи развели, а ја након завршетка осмог разреда одлазим у Београд.
Пошто сам се фудбалом бавио од своје шесте до своје двадесете године, настављам живот у Београду. Тамо сам ишао у средњу школу и тренирао фудбал у Партизану, Раду и Телеоптику. Све од чега су моји вршњаци били део од адолесцентског доба до када сам их ја познавао, ја сам се некако клонио и одрицао. На екскурзијама у средњој и основној школи, био је присутан алкохол, дрога и цигарете, али ја сам био усредсређен на спорт, на фудбал. Хтео сам да успем и имао сам јасан циљ, са обзиром на таленат који сам имао.
Проблем почиње у својој 20 години када сам се погордио, мислећи да сам најспремнији технички и физички у кондиционом смислу. Тада креће мој први пад, тада сам дао себи одушка да пробам цигарету. Прво сам пућкао, а онда сам кренуо да купујем цигарете , а уз њих је кренуло и пиво. Почео сам да пијем свакодневно, након тога сам престао да одлазим на тенинге, пропустио сам прво један, па други и таком редом. Пропустио сам један припремни период, а након тога сам престао са фудбалом. Пробао сам марихуану недуго затим, нешто што ме је увек привлачило је сав тај смех мојих вршњака које сам гледао и која ме је мамила.
Након марихуане кренуло је редом све, почео сам да упражњавам, кокаин, спид, све супстанце. Након тога коцка је нешто што треба да поменем, она је била присутна од седмог разреда а временом се све више и више повећавала. Негде од своје 24, 25 године почео сам да се коцкам озбиљно, да радим све и свашта како би дошао до новца што за дрогу, што за коцку.
Коцка је био проблем који је све више и више растао и није било краја. Улазио сам у дил или договоре који су давали новац на камату и неки временски период је било то могуће вратити. Све то што сам радио на улици и сва дрога коју сам продавао, од тих пара сам враћао дугове новца који сам позајмљивао. Временом дугови су били све већи и већи, онда сам се обраћао родитељима за помоћ. Када сам им узимао новац обећавао сам им да то више нећу никада радити.
Кад год би врати дуг, ја би се изнова и изнова задуживао. Упознавао сам нове људе, узимао сам једнима враћао другима и тако у круг. Да поменем да су то људи са којима се не треба упознавати, људи које не треба сретати у животу. То су људи који су у коперацији са полицијом и којима нико не може ништа на овом свету, а камоли не ја. Ма шта радио, негде сам знао све то,али сам се ипак изненада задуживао и задуживао имао сам неки адреналин када је коцка у питању. Био сам константно у проблему и временом су ме и родитељи заборавили и рекли да заборавим на њих.
Од свих својих пријатеља и од њихових родитеља, комшија и кога сам год познавао, од свакога сам узимао новац и нисам им враћао. Дошло је до те мере да ја нисам имао коме више да се обратим, низашта и да сам остао сам на овом свету. Сав тај временски период није ми било битно ништа и ни за чим нисам марио. Све што је моја ћерка добила за њен први рођендан, буквално све сам продао, све што је моја жена имала од злата, мајка.Све сам радио само да бих имао да се коцкам и да бих могао да вратим новац тим људима. Проблем је био све већи и већи, нисам марио ни за кога, није ми било битно да ли моје дете има да једе и да ли моја мајка има шта да једе. Радио сам све то само да би себе задовољио, да би могао да се ишчупам из дугова. Правио сам све веће и веће и дугове и проблеме и почео сам да радим разна кривична дела за те људе.
Само да бих могао да им надоместим каматну стопу јер су ме сви оставили моји најближи и нисам имао више од кога да позајмим. Када сам прекинуо, крио сам се, пошто више нисам имао где, био сам на улици дуг временски период. У свом том очајању и са сви тим суицидним мислима био сам у дилеми да ли да се убијем или да убијем некога, да одем у затвор да имам шта да једем.
Свашта ми је пролазило кроз главу, телефоном сам се чуо са ујаком, маминим братом и отишао сам код њега у Сомбор да узмем новац и да се стамбено решим и да вратим неке основне дугове. Рекао ми је да тиме што би ми дао новац не би решило моју трагичну ситуацију. Али да има решење за мена и да постоји заједница Земља живих која је под покровитељством манастира Ковиљ. Све што ми је причало није одмах допрело до мене, али он је инсистирао и негде успео да ми објасни о чему је реч. Упутио ме је и након тога сам дошао у манастир Ковиљ, после тога сам стигао у заједницу.
Сад ми је 12 месеци како сам у заједници и пред провером сам. Након првих шест месеци, напредак сам видео на сусретима са мојима најближима. Јасно су ми пружили подршку својим емоцијама да наставим даље своје лечење у заједници. Оно што сам увидео у заједници је да се све може само када је човек искрен са самим собом и само када је човек одлучи да хоће. У животу постоје две опције хоћеш или нећеш? Може да се буде или добар или лош човек, на нама је да изаберемо?
Захваљујући заједници ја сам установио једини прави пут, је пут доброг човека, коректног човека, искреног човека. Човека верујућег који је истрајан у жељи да се промени заиста и да буде добар себи и својој породици. Пре свега да будем добар својим најближима, својој ћерци оно што никада нисам био а то је родитељ и да својој мајци будем син а жени муж и ослонац.
Преузето са : https://zemljazivih.info/slavko/
Објављено: 19.01.2022.
