Мотиви за промену облика лобање разликовали су се у различитим историјским епохама.
Вештачка деформација лобање или артифицијелна деформација кранијума била је метода спљоштавања или стезања главе у циљу промене њеног облика. Методу, намерног деформисања лобање човека кроз векове примењивали су у древним цивилизацијама Сумера, Египћана, Олмека, Маја и Инка.
Мотиви за промену облика лобање разликовали су се у различитим историјским епохама и кретали су се од естетских склоности како би лобања:
– добила претећи и застрашујући изглед за непријатеља (Хуни),
– послужила за приказивања племенске припадности (Амерички Индијанци),
– постала симбол племенитог порекла, или симбол демонстрације социјалног статуса, нпр. елитног. Ова је мотивација вероватно играла кључну улогу у друштву Маја, које је настојало стећи облик лобање која би била естетски пригоднија или са жељеним особине. На пример, припадници Наха у делу острва Томман и југозападно од острва Малекула, Аустралија, сматрали су да је особа с издуженим главом паметнија, и као таква има виши друштвени статус, и да је ближа боговима.
Археолошка и етнолошко-антрополошка истраживања
У последњих неколико година током археолошких истраживања на територији Понишавља, на локалитету Виминациум пронађени су скелети индивидуа са издуженим лобањама. Сматра се да остаци припадају германском плему Гепида који су били на овим просторима од ИИИ до ВИ века нове ере.
Издужене лобање сматрале су се такође и лепотним идеалом, али не само издужене, такође и нормално формиране лобање тако да се од рођења детета у српској култури пази на развој главе и лобање. Да би глава била округла и недеформисана она се лагано окреће приликом спавања детета с лева на десно или с десна на лево, све док дете не крене самостално да окреће главу након неколико месеци по рођењу.
Уколико узмемо чињеницу да на тај начин несвесно утичемо на формирање правилног облика лобање код деце, видећемо да су данас лепотни и естетски детаљи код лобање јако битни, потребно је узети у обзир и естетску хирургију која је данас све више присутна тако да се и на тај начин утиче на деформацију самих лобања.
Током теренских истраживања у Републици Адигеји и граду Мајкопу (Руска Федерација), приликом обиласка музеја приметио сам велики број скелета са издуженим лобањама, била ми је занимљива константација кустоса археолога који ми је том приликом рекао да је од Черкеза кренуло издужавање лобања, а касније су технику пренели на Египат.
Ова констатација навела ме је да упитам колико је битан облик главе и лобање данас код Черкеза али и остале технике у првима данима и месецима детета.
Исак Цај, иначе мој домаћин рекао ми је: „Kада се детету глава повије, ставља се бутна кост овце између ногу, предходно скувана и из које је извучена коштана срж. Kост се ставља како би беба могла кроз њу да мокри и како деца не би имала осип, оједе и црвенило око интимне регије. Даље је навео да глава бебе увек мора бити слободна како би облик главе био правилан и округао. Из тог разлога беби се прави посебан јастук који није ни превише тврд ни превише мекан“.
Уколико узмемо у обзир наведене чињенице које можемо видети данас у савременим културама, можемо доћи до закључка да се од ИИИ века наше ере ништа није променило сем лепотних идеала, и даље се врше корекције лобање, променили су се само лепотни идеали и начини техника.
Национална географија
