Када је баба Мара са трећег спрата умрла, све су се бабе из улаза разболеле. Не, нису се изистински разболеле, него онако више од страха. Тишина се осећала нарочито у преподневним сатима кад млађи људи одлазе на посао и школу а, бабе се размашу по улазу.
Сад ништа. Мук.
Лифт је заборавио да иде горе-доле од силног мировања. Пензије се слажу на текућим рачунима, у оближњој продавници нигде никог. Смучило се свима више. Као неки дан жалости који траје месецима. Кад је прошло пола године и наше улазне бабе живнуле, ископа чика Пера целу причу… Кажу, да су кренуле да виде читуљу на улазним вратима највише због године рођења јер је баба Мара крила ко змија ноге, кад одједном зачуше глас…
“Због овог што зверате у године а још се нисам поштено ни оладила доћиn ћу по све вас јако брзо!”
Од тад су боловале.
Ранко Перин каже да је лично видео оног малог са првог како преко модулатора гласа симулира комшиницу баба Мару. Нећемо им рећи, каже Ранко.Нек буду у приправности још мало. Гледам га и није ми смешно. Мени је јутрос намигнула са читуље док сам пролазио.
“Идем” кажем, “боли ме нешто глава к’о да ћу да се разболим!”
Жељка Башановић Марковић
