Станислав Винавер, који се у Русији 1917. обрео послом, обављајући информационо-дипломатске и послове превођења, показује доста симпатија за совјетски режим. „Бољшевици уништаваху често могућности живота, али раде све што могу, за високу културу <…>. У буђењу рускога народа, бољшевици му не ометају његову жеђ за културом <…>, само се живи тешко оним животом првобитним, који омогућава све остало“.
Од непосредних сведочанстава још су драгоценија промишљања о карактеру, узроцима, дометима руске револуције. Поручник Љубомир Михајловић-Пољски за себе сведочи да је у данима револуције и грађанског рата у Русији „остајао само брат, гост, иностранац, Југословен који нема права да се меша а још мање учествује у тој крволочној, нечовечној међусобној борби за власт“. Као непристрасан посматрач он износи суд да је „револуција крвава стихија хаоса у коме се, и код ‘најкултурнијих створова’, буди и распламћује у буру онај сакривени у човеку инстинкт звера, пред чијом крволочношћу, свирепошћу и скотством бледе сви најнижи инстинкти правих дивљих зверова“. И даље: „Револуција у Русији је грозна, развратна, крвава, одвратна, лажљива, неправична: у њој нема идеала, нема светиња, нема људи“. У Ростову „варош је била мртва. Оне стотине хиљада људи, жена и деце, чији су се жагор и смех још јуче чули на све стране, као да су изумрли. На површину је изашла периферија, гладна, сурова, готова на све. <…> Један подлац сарањивао је по неколико невиних породица одједанпут. Хватали су сакривене „контр-револуционаре“. Извлачили су их из сандука, испод прљавог веша, из куфера, ормана, из подрума, са тавана. Покривене брашном, замазане угљем, страшне, јадне, смешне“. Своју књигу Крвави трагови: крај једне империје: револуција и грађански рат у Русији (Београд, 1933) он доживљава као „кандило свима оним подављеним, исеченим, унакаженим, растргнутим, спаљеним, измученим жртвама ове најкрвавије, најжешће, најодвратније борбе за власт“.
Мирослав Спалајковић, посланик Краљевине Србије у Русији пре и за време Првог светског рата, покушава да руску револуцију сагледа са етнопсихолошког, моралног, социолошког и политичког гледишта. У најкраћем, он узроке револуције види у „органском анархизму нераздвојном раси коме су се додали елементи криминалитета и атавичког алкохолизма <….>. Из свију тих разлога, руска револуција је била само општи delirium tremens, у току кога је немогуће констатовати нормално и разумно дело“. Свим вођама руске револуције, по Спалајковићу, својствени су „интелектуална утопија, морални мистицизам или неотпорност злу, расипање у економском пољу, хипертрофија артистичког осећања, атрофија политичког смисла и несазнавање стварног интереса“. Бољшевизам је за њега, који је био присутан у свим њеним моментима од 1917. до 1919, „све видео и све преживео“, „најгори апсолутизам, најцрња тиранија“, „олигархија лудака, злочинаца и дегенерисаних“, „самовољна и апсолутна влада незнања, лењости, порока и злочина“, „диктатура најнижих нагона човека“. Године 1919, када пише своју књигу, Спалајковић се пита: „Да ли Лењин схвата страховито значење за будућу демократску Русију оне луде фабрикације новчаница, која представља јамачно за све Русе без изузетка једнакост беде? Да ли он зна да спрема на тај начин за будуће нараштаје најсуровије економско ропство, које ће трајати неколико десетина година, а за руски пролетаријат повишење рада и беде у корист пролетаријата свих других земаља? То је највећи Лењинов злочин“. Иако је изношењем ових претпоставки аутор књиге Драма Русије: бољшевички рај показао невероватну економску проницљивост, он на једном месту попушта пред емоцијама и веровањем да се „Голгота Русије примиче своме крају“ и да ће „благодарећи снази и младости свога организма, неисцрпним материјалним и моралним својим изворима, Русија ускоро изићи из критичне фазе болести која би, за сваки други народни организам, била вероватно смртна“.
Узроцима руске револуције бави се и Иван Шајковић. „За руску револуцију и њене страшне последице“, пише овај аутор 1927. године, „криви су, на првом месту, они слепци <…> који су се плашили школе и просвете народне, који су кнутом ‘памет утеривали’, који су мислили да могу вечито да гњече а да отпора не дочекају“. „У Русији су требали да воде рачуна како ће да се избегне револуција, још пре сто година – чим су се појавили ‘декабристи’. Требало је народ постепено ослободити од ропства и тираније, дати му човечанска права и слободу, просветити га у духу хришћанско-философских идеја најбољих руских људи“.
Крај другог дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
