Када се у кратком временском периоду догоде трагедије које узнемире јавност – као што је то недавни скок мајке са зграде, након што је претходно гурнула своју кћеркицу у смрт, или мајке која је покушала самоубиство након што је сина дрогирала и ставила му кесу на главу – појављују се разноразна питања, типа да ли је то могло бити спречено, да ли је могло раније бити препознато, какав је мотив (очигледно нервно растројене) мајке да учини такво дело.
Интелигентна заједница из сваког оваквог трагичног догађаја може нешто да научи како би се спречиле будуће трагедије. Претпоставка за то јесте да боље разуме људске емоције, укључујући емотивна стања поремећених људи. Није довољно некога означити као „монструма”.
Исти поступци различитих људи могу имати сасвим различите мотивације. То се односи и на тако драстичне поступке као што је убиство.
Вероватно је осећање мржње најчешћи мотив да се некоме одузме живот. Онај који мрзи уверен је да је особа коју мрзи зла и да због нечега што је учинила не заслужује да више живи и да јој се треба осветити. Поред мржње, људи могу бити мотивисани похлепом и користољубљем, тако да убијају да би дошли до одређеног плена. Они који убијају у самоодбрани то чине из страха. Професионални убица убија равнодушно, јер то схвата као посао за који је добро плаћен.
Мало је познато да постоје и убиства која су, ма колико то парадоксално изгледало, мотивисана љубављу и доброчинством. У судској психијатрији се означавају као „алтруистичка убиства” и, по правилу, праћена су самоубиством. Они који одузимају живот на овакав начин јесу они који највише воле – родитељи, а најчешће мајке. У питању је ментални поремећај родитеља, нервно растројство у којем он убија дете или децу.
Ова „алтруистичка” или „милосрдна” убиства су резултат поремећеног начина на који родитељ доживљава свет. За њега или њу то постаје место на којем је немогуће живети, зло место, пуно неправде, равнодушности, непријатељства, суровости. У таквом доживљају света не само да особа не види ништа позитивно, већ је очајна, јер нема никакву веру ни наду да ће се нешто променити, да би икада могло бити боље.
Из таквог доживљаја света произлази закључак те особе да је самоубиство једино решење које ће прекинути њено бескрајно трпљење на овом свету. Међутим, као родитељ једног или више мале деце, та особа се суочава са идејом да би њеним одласком са овог света препустила децу том суровом свету у којем ће она засигурно трпети живећи до краја живот недостојан човека. А како родитељ воли своје дете или децу, закључује да је решење да и њих поведе са собом у смрт и тако их ослободи патње која их сасвим извесно чека у животу.
Овај тип убистава је толико редак да никако не би требало сумњати да би сваки депресивни родитељ могао да почини овакав злочин. Али на сваких неколико година прочитамо да је, рецимо, „мајка бацила троје деце са моста, а затим и сама скочила”. Вероватно је највише одјекнуло вишеструко убиство када је 2013. године депресивни Љубиша током ноћи убио тринаест рођака у Великој Иванчи, укључујући двогодишње дете, након чега је починио самоубиство.
Алтруистичка убиства праћена самоубиством веома је тешко предвидети и спречити. Главни разлог јесте што најчешће нема никаквог претходног сигнала да би особа могла да почини овакав злочин према деци и према себи. Како је степен самоубистава у нашој земљи веома висок, верујем да би овај проблем требало да постане значајнији и да би држава и невладине организације могле много више да ураде да се проблем смањи.
Иако у сасвим другом контексту, међу убиства из доброчинства спада и еутаназија, коју у нашој земљи промовишу писци новог грађанског законика. Етичке, стручне и религијске контраверзе око еутаназије добро су познате. Оно што забрињава јесте да је током времена у оних неколико земаља у којима је еутаназија дозвољена дошло до „спуштања прага”, тако да је одобрена и оним депресивним особама које су сматрале да су неизлечиве. Озакоњењем еутаназије би се послала веома лоша порука онима који су депресивни да је исправно себи одузети живот када су животне околности неповољне.
politika
