Франкл је своју теорију и праксу објединио у називу Логотерапија (од грчке речи логос – смисао, значење). Разлоге за такав избор назива, он објашњава на следећи начин:
„Логотерапија се усредсређује на смисао човекове егзистенције и његово тражење тог смисла. Настојање да се у животу пронађе смисао је примарна мотивациона снага у човеку. Зато говоримо о „вољи за смислом” насупрот принципу уживања, односно „вољи за уживањем” – на коју се усредсређује Фројдова психоанализа; такође и насупрот „вољи за моћ” – коју наглашава Адлерова индивидуална психологија. Људско биће није ствар какве су остале ствари. Ствари детерминишу једна другу, а човек коначно сам себе детерминише”.
Логотерапија је у односу на психоаналитичу праксу мање ретроспективна, у смислу да се много мање бави истраживањем прошлости пацијента и мање је интроспективна, односно у мањој мери испитује свест. Она је претежно оријентисана ка будућности, ка смислу који пацијент треба да испуни у времену које је пред њим.
Виктор Франкл је указивао на тенденцију да се превише значаја придаје саморефлексији , а посебно у психоанализи, па касније услед доминације психоаналитичке теорије људи су подстицани да подробно и упорно завирују у себе и трагају за мотивима својих поступака. Ову тенденцију Франкл назива колективном опсесивном неурозом, која заправо удаљава човека од смисла. Технике попут ових, које се заснивају на интроспекцији и оријентисане су на прошло искуство, добре су за почетак терапијског процеса, али их Франкл не сматра добрим начином за постизање циља.
Како би људима, али и својим пацијентима објаснио концепте своје логотерапије, Виктор Франкл је најчешће користио сопствена животна искуства.
Логотерапијска пракса одвија се кроз методе: парадоксалну интенцију и дерефлексију.
„Стварни страх (нпр. страх од смрти) се не може обуздати тако што ћемо га психодинамички интерпретирати; са друге стране неуротични страх (нпр.агорафобија) се не може излечити филозофским размишљањем. Као полазиште узимамо стање које се код неуротичара често среће – антиципаторни (унапред очекивани) страх.
Логотерапија је за такве случајеве развила посебну технику. За тај страх је карактеристично да ствара управо оно чега се пацијент плаши. На пример, човек који се плаши да ће поцрвенети када уђе у просторију пуну људи заиста ће поцрвенети. Иронија је у томе да страх проузрокује оно чега се човек плаши. Са друге стране, иронично је и то да претерана намера спречава да се догоди оно што се силно жели.
Та претерана намера (хиперинтенција) се може посматрати нпр. на случајевима сексуалне неурозе. Што више човек настоји да докаже своју сексуалну потенцију или жена своју способност оргазма, у томе ће мање успети. Задовољство је, и то мора да остане, пропратни ефекат или нуспродукт, па се оно поквари или уништи у оноликој мери колико је постало само себи страх.”
Парадоксална интенција (парадоксална намера)
То је техника која је базична за логотерапијску праксу. Франкл, а касније и његови следбеници, користили су је са циљем да се код пацијента неуротични круг, који је настао услед антиципаторне анксиозности или хиперефлексије, рашчлани и самим тим постепено елиминише.
Најчешћи пример хиперрефлексије који наводи Виктор Франкл је пример пацијенткиње која је у детињству имала лоша сексуална искуства. Упркос негативном искуству, она је успела да се формира у здраву личност. Тек када се у одраслом добу упознала са психолошком литературом која је објашњавала да трауматска сексуална искуства у детињству и младости доводе до поремећаја у сексуалном животу, она се суочила са проблемом немогућности постизања сексуалног задовољства. Дакле, она је услед хиперрефлексије створила себи проблем.
Парадоксална намера се огледа у томе да се пацијенту сугерише да жели управо оно од чега страхује. Суштина ове технике огледа се у задавању апсурдног задатка пацијету. На пример, уколико пацијент има проблем са несаницом, логотерапеут ће му дати задатак да се потруди да не спава колико год је то могуће, уместо да улаже све своје напоре преврћући се по кревету током ноћи не би ли се успавао. За веома кратак временски период пацијент ће осетити потребу за сном.
Дерефлексија
Дерефлексија је логотерапијска техника током које терапеут подстиче пацијента да фокус са себе пребаци на друге људе, или на позитивне аспекте свог живота. Померање пажње са себе ка другима показало се као ефикасна техника, јер у највећем броју случајева симптоми нестају. Најчешће се користи у третману поремећаја сексуалне функције (код особа оба пола) и код инсомније. На пример, када пацијент има тешкоће у виду немогућности постизања оргазма, психотерапеут га саветује да своју пажњу и намеру усмери на то да задовољи свог партнера, а да истовремено не размишља о постизању сопственог сексуалног ужитка.
samoobrazovanje.rs
