Желео бих да говорим о спорту у најширем смислу те речи – то значи о спорту као људском феномену. То подразумева да ћу говорити о аутентичном феномену, а не о његовој дегенерацији у облику шовинизма Олимпијских игара или о томе како се искоришћава кроз комерцијализам. Међутим све док се спорт буде анализирао кроз овакав концепт човека какав подржавају данас присутне теорије мотивације, нећемо моћи да му приступимо као аутентичном феномену. Према тим теоријама човек је биће које има одређене потребе и настоји да их задовољи и да их се реши само у облику “ редукције напетости“ – тј само да би одржао или успоставио унутрашњу равнотежу која се назива „хомеостаза“. Тај је појам позајмљен из биологије, у којој се у међувремену, показао неподесним. Лудвиг вон Берталанфи је показао да се примарни биолошки феномени, као што су раст и размножавање, не могу објаснити према начелима хомеостазе, а Курт Голдштајн је чак доказао да напетост безусловно настоји да избегне само онај човек чији мозак патолошки функционише. Моје је лично мишљење да човек није првенствено заокупљен таквим унутрашњим стањима свога организма, већ да му је звезда водиља увек нешто или неко из света који га окружује, био то разлог коме треба удовољити или друга особа коју ће волети (што подразумева да се та друга особа не сматра средством којим се тек задовољава нека потреба). Другим речима, људско постојање – све док му неуротично стање не промени смисао – има за циљ да човек успостави однос с нечим изван себе. Ја сам то основно обележје назвао „самотрансценденцијом људског постојања“. Човеково самоостварење могуће је једино путем трансценденције.
Као супротност хипотезама хомеостазе изнећу вам и објаснити следећа четири става:
(1) Није тачно да је човек првенствено заокупљен редукцијом напетости – штавише, њему је напетост и потребна.
(2) Из истог разлога, он живи у непрестаном трагању за напетостима.
(3) Али, у данашњем свету нема довољно таквих ситуација, тако да је то (4) разлог што човек понекад изазива и ствара напета стања.
Крај првог дела
Виктор Франкл из књиге – Нечујни вапај за смислом
