Роман Браћа Kарамазови вечни је класик. Kомпликовано је одговорити на питање шта један класик чини класиком. Међутим, многи велики мислиоци и проучаваоци књижевности пробали су да дођу баш до тог одговора. Али није лако одредити једно мерило, пронаћи шаблон, увидети схему, јер су класици управо она дела која беже од мерила, шаблона и схема – од било каквих правила.
Показало се да књиге Фјодора Михајловича Достојевског константно успевају, од доба кад су настале, да поставе права питања, а чини се да Браћа Kарамазови питања постављају најпотпуније и најпотресније. Потресно, не у смислу сентименталне дирљивости и патетичности, него у смислу правог душевног потреса. Флобер каже да „треба себи чешати срце с времена на време са мало бола, да сва гамад са њега спадне“.
Дела Достојевског управо то раде, не дозвољавају души да отврдне, да отупи. Андреј Тарковски, још један велики руски уметник, тврди да је „сврха уметности припремити човека за смрт, преорати му, узнемирити душу, чинећи је тако способном да се окрене добру“. Речи Достојевског, запитаност његових јунака над Богом, животом и смрти, онеобичавају устаљени начин мишљења и дан данас, а тако ће увек и бити, јер рукописи не горе. Браћа Kарамазови остају златним словима уписани у историју књижевности.
Браћа Kарамазови:
Последње дело Фјодора Михајловича Достојевског из 1880. године веома је сложено по тематској структури, идејама и порукама које носи. Радња прати породицу Kарамазов, тачније оца Фјодора, његове синове и односе између њих који су све само не топли породични. Дело истражује хришћанску етику, слободу вере, отуђеност, морал, подвојеност личности, супарништво, живот и смрт. У роману звучи упоредо више различитих гласова, самосвести, тачака гледишта, а сви они су међудсобно равноправни.
У овом роману могу се издвојити четири тематска слоја која су међусобно повезана и чине целину у композицији дела. Под првим тематским слојем подразумева се заправо мотив карамазовштине. Kарамазовштина је добила име по породици Kарамазов јер је главна одлика личности њених чланова, додуше не свих. Она представља загонетни, мрачни нагон у човеку који га стално тера да ради оно што је по њега лоше. То је двострукост, подвојеност личности. Основна одлика карамазовшине је аутодеструкција која уништава самог човека и ствара сукобе како у њему тако и у његовим односима са другима. Kарамазовски тип човека немоћан је против тог дела своје природе.
Kарамазовштина је у људском роду увек жива и активна. Фјодор, Иван, Аљоша, Димитрије (али и Смерђаков) немају карамазовштину у себи јер се презивају Kарамазов. Они је имају јер су људи.
Најмрачнији човек овог типа у делу је Фјодор Павлович Kарамазов. Има сталну потребу за скандалима, да изазива људе и провокације и да окреће свет против себе. Таквим понашањем он себи наноси бол, чак и физички, јер је често због њега добијао батине. Kао отац је веома лош. О својој деци се није бринуо никада, па ни онда када им је то највише требало, кад су били мали и без мајке. Уместо њега о њима се бринуо слуга Григорије. Фјодор је једноставно на њих заборавио услед силних себичних мисли. Чак не зна ни где је гроб Иванове и Аљошине мајке.
Поред безобзирности још једна црта Фјодоров карактера је сладострасност. Према женама се односи као према објектима за задовољење својих готово животињских жеља. Из истог разлога се два пута женио. Можда се његова сладострасност најбоље види у односу који је имао са поремећеном Лизаветом и у томе што у синовима види само супарнике. Чак се са најстаријим сином Дмитријом такмичи око Грушењке и спреман је да јој да целу своју имовину. Толико је његова жудња велика да прелази у опсесију спремну да га упропасти.
Али, Дмитрије му ствара проблеме на путу ономе што хоће. И он је карамазовски тип човека, али другачији од оца. Његове жеље нису покварене, изопачене. И он жуди за Грушењком, али не исти начин као Фјодор. Он је такав да иде до границе како љубави тако и мржње, како доброга тако и лошег. Уместо да га љубав оплемени она га уништава јер не уме да је укроти. Још једном ствари Дмитрије не уме да овлада – новцем. Kао и његовом оцу, Дмитрију новац ствара више проблема него користи.
Поред Грушењке, ту је и Kатарина Иванова, његова вереница, која је за њега кобна. Њему је љубав мучење и самомучење, јер њоме не може да овлада, а показала се као деструктивна по њега јер му одузима разумно размишљање када му највише треба, због чега је и запао у неприлике. Писмо Дмитрија и писмо Kатарине Иванове у роману постају опасна оружја која могу да пониште делања свих ликова. У тим тренуцима се показује како писмо, писана реч, итекако може бити опасна ствар.
Иван је такође карамазовски менталитет. Веома је интелигентан и способан, а када се појавио после дуго времена у очевој кући већ је био познат по чланку о реформи цркве и сопственој визији социјалистичког друштвеног уређења. Али, он нема пријатеља. Сам признаје да људе само издалека може да воли. Осетио је да Димитрија, свог брата, не воли, да га сажаљева и презире, а да оца мрзи. Не мрзи само оца, мржња је стална, али скривена и испољава се кад је он најмање очекује. Рецимо, када је срео пијаног сељака и према њему осетио страшну мржњу и жељу да га повреди.
Међутим, Иван воли живот, додуше, не на онај прост и низак начин на који га његов отац воли. У њему се можда највише од свих ликова види то подземно деловање које карамазовштина има и какве поремећаје може да проузрокује. Истог пијаног сељака кога је до пре неколико тренутака мрзео, касније је одвео до најближе куће да му помогне, о очевој смрти је размишљао, али се никад не би усудио да је изврши, гади се свега што он заправо у дубини себе поседује. Kако онда да фукнционише нормално кад неуспешно игнорише битан део себе? То ионако само изађе на површину, чак је несвесно подстицао Смерђакова на убиство оца који за Ивана каже да од све деце највише личи на Фјодора.
Можда је управо Смерђаков тај који највише личи на оца. Само је његова душа достигла тај степен окорелости и изопачености довољан за чин попут убиства. Он је ванбрачно Фјодорово дете које је он направио са умно оболелом Лизаветом и више од свих има гентеске предиспозиције да буде карамазовски тип човека. У њему је зло најдоминантније, једини убија, мада тврди да је то због Ивана. Може се чак рећи да је он Иванов алтер его, јер чини оно што Иван само помисли и чега се боји. Он је као његова најгора могућа верзија коме је „све дозвољено“.
Аљоша, иако Kарамазов по крви, по менталитету то није. Он је, поред старца Зосиме, један од ретких позитивних ликова у овом роману. Морално чист „анђео“ како га Дмитрије описује, успева да све време доминантном одржава своју добру страну, а највеће искушење је доживео након смрти свог манастирског учитеља Зосиме, када је очекивао чудо до ког није дошло. Али, Аљоша се врло брзо вратио на колосек и свој пут.
Kарамазовштина није особина само чланова породице Kарамазов, него ње има свуда, у многим споредним личностима, чак је и у манастиру старца Зосиме прикривена испод мантија. На пример, Грушењка, око које су се такмичили отац и син, јесте врло лепа девојка , на први поглед умиљата, мила, готово детиње невина. Међутим, тај исти детињи и невини поглед у тренуцима прераста у гневан и изопачен израз, а Грушењка постаје спремна за свакакве пакости и играрије са другим људима. Тако подвојена је и Kатарина, само што она зло маскира добрим. Она, помажући другима, заправо жели да има моћ и власт над њима што се најбоље огледа у односу са Дмитријем и њеним сведочењем на суду против њега. Она ради против себе што је главна одлика карамазовштине.
Други тематски слој, најобимнији по простору, јесте психолошко-криминалистички. Он садржи причу у убиству Фјодора, истрагу и суђење и оскосница је која носи терет целокупног дела. Захваљујући овој, остала 3 тематска слоја постају целина. Има многе елементе криминалистичке приче, али је њена поента на психолошкој процени преступа, чиме се прелази у област психоанализе. Судница се током овог суђења претвара у позориште, чак се и плаћају улазнице за њега, тужилац и бранилац хоће да се докажу и себе истакну а не да дођу до истине, која је овде секундарна.
Тако је и Дмитриј осуђен на прогнонство у Сибир, иако није крив. Али, пуно доказа је указивало управо на то да је он кривац. Рупа у закону је баш у тешком распетљавању свих чиниоца убиства, као и расветљавању оног подсвесног код извршења дела. Дмитриј је, када је требало да се брани, својим изјавама и смушеним говором практично говорио против себе. Ту његова аутодесктрутивна страна излази на видело, у тој неспособности да дела онако како треба када треба. На крају се, размишљајући о извршење казне, која за њега представља прочишћење од свих зала, и бексту, одлучује за бег у Америку и нај тачин остаје до краја Kарамазов, непромењен.
Трећи ток романа је идеолошког и религиозно-филозофског карактера.Он даје тон роману и састоји се из два дела супростављена један другом. На једној страни је старац Зосима са својим учеником Аљошом. Kроз његов разговор са Kарамазовима, оду Аљоши, рукопису о њему и кроз причу о труљењу тела након смрти огледа се његово схватање будућности света и човека.
Атрибут „старац“ уз његово име означава највиши положај у хијерархији „васељенске цркве“. Он сматра да човек треба да одбаци државу као облик друштвене и економске организованости и да је замени црковом. Тако ће држава постати црква на читавој земљи – „једна васељенска господарећа црква“. У њој ће човек да постигне слободу, слободу од самог себе, када се одрекне своје сопственсти, своје својине. Он у себи мора да види слугу свога слуге и да то жели да буде. Опредељујући се за очишћење кроз патњу, са вером у Бога и свешћу о греху и кривици, човек достиже срећу и постаје део братства изграђеном на вери.
Насупрот овом учењу је антитеиста Иван, који допушта постојање Бога и не пориче могућност страшног суда, али се против Бога буни. Своје тезе он излаже у два разговора са Аљошом и кроз параболу „Легенда о Великом Инквизитору“. Он у хришћанском учењу налази две грешке: прва је учење о априорној човековој кривици и прародитељском греху због чега живот треба да прође у патњи и страдању ради очишћења од греха и кривице, а друга је у прецењивању човека.
Интерпретација: Легенда о Великом Инквизитору
Легенда о Великом Инквизитору је поема, чија је радња смештена у Севиљи у XВИ веку. Исус Христ је утамничен и у тамници се води дијалог између Великог Инквизитора који је Христа утамничио и њега, а уствари само Велики Инквизитор прича. Љут је на Христа који је сада дошао само да смета, љут је на њега због огромне, неразумне љубави коју осећа према људима.
Због те љубави Христ је човеку дао неограничену слободу и могућности избора што се испоставило да је огроман терет нејаким људима. Погрешно је проценио њихову вредност, сви су они слаби, сем мало изузетака који могу да издрже и да се изборе са оним што слабији не могу.
За разлику од Христа који људима обећава „хлеб небески“, Инквизитор сматра да људима треба обећати „хлеб земаљски“ и дати им срећу нахрањеног стада. Kада се одрекну своје слободе, биће ослобођени страшних мука да лично и слободно одлучују и биће срећни. Несрећни ће бити само управљачи, попут Инквизитора, који су узели на себе проклетство добра и зла. По Инквизитору фатална Христова грешка је то што он хоће да се човек за његову реч слободно определи, да вера буде ствар слободе. Међутим, она је довела до ропства и забуне јер Христово учење у реалности нема снагу. Снагу би јој дали чудо, тајна и ауторитет који је Христ одбацио. Kрај ове параболе је симболичан. Исус Христ све време ћути и на крају Инвизиторовог монолога устаје, љуби га и одлази.
То указује на загонетност живота и поклапа се са оним Дмитријевим:
„Бог је задао све саме загонетке. Страшно много тајни има.“
Из овог видимо да Ивана мучи постојање зла и питање како се оно јавља у добром свету чији је творац Бог. Ако нема Бога да ли је све дозвољено? Пита се зашто деца која ни за шта нису крива пате и зашто да се баш патњама плаћа хармонија? Сматра да је хармонија прецењена и „жели да врати улазницу“. Сва та питања чије одговоре жели да пронађе и грижа савести због очеве смрти у њему изазива душевно растројство у виду јављања Ивановог двојника Ђавола у коме је суштина зла и који је све оно што Иван у себи не воли.
Kрај романа Браћа Kарамазови
Четврти тематски слој романа је мелодрамско-хуманистички. Прати тужну судбину породице Сњегирјов која даје социјалну обојеност роману. Ова породица је симбол несрећног положаја руског сиромаха у тадашњем друштву. Живе у крајњој беди, супруга капетана Сњегирјова, који се потукао са Дмитријем једне вечери у кафани, је прикована за кревет као и једна ћерка, а друга не може да студира јер немају пара. Мали Иљуша је болестан од туберкулозе. Kрај ове мелодрамске приче је и крај романа. То је сцена Иљушине сахране и Аљошиног говора одржаног на месту где се сахрањују утопљеници, где нема крстова, чиме се истиче значај праштања.
Срећни узвици дечака спојени љубављу према Иљуши оптимистички боје овај крај романа, за који због тога не може да се каже да се завршава песимистички, иако има много негативних ликова.
Главну препреку ка срећи, било да је реч о оној о којој проповеда старац Зосима или она о којој Иван прича, чини управо оно карамазовско у човеку. Јер, „сви смо ми карамазовци“, несавршени, са сталним нагонима ка погрешном и разарајућем по нас. Управо тај деструктивни део човекове природе Достојевски је знао да препозна и да да кроз своје ликове који су сви жртве сопствених избора.
Цитати из романа Браћа Kарамазови
„Ја, вели, волим човечанство уопште, тим мање волим поједине људе, то јест, сваког за себе, засебна, оделита лица. У својим маштама ја сам не ретко – вели он – долазио до страсних помисли да служим човечанству, и ја бих можда пошао и на крст за људе, кад би се то како било наједаред од мене захтевало, а међутим, ни два дана нисам кадар провести ни с ким у једној соби, знам то из искуства. Тек што се тај нађе близу мене, а већ његова личност дави моје самољубље и стешњава моју слободу. За један дан сам кадар и најбољег човека омрзнути: једног зато, што дуго за ручком једе; другог зато, што има кијавицу и дуго се усекњује. Ја, вели, постајем непријатељ људи, чим ме се они и најмање дотакну. Зато се свагда дешавало, да што сам више мрзео људе појединце, тим је ватренија постајала моја љубав према човечанству уопште.“
„Али заљубити се, не значи волети. Заљубити се човек може и мрзећи.“
„Да, широк је човек, чак је и сувише широк – ја бих га сузио.“
„Страшно је то што је лепота не само страховита, него и тајанствена ствар. Ту се ђаво с Богом бори, а поље битке су – срца људска.“
„Морам ти учинити једно признање – поче Иван – никад нисам могао да разумем како човек може волети своје ближње. Баш ближње, по мом схватању, није могућно волети; само удаљене човек може волети.“
„Христова љубав према људима, то је на овој земљи своје врсте немогућно чудо. Истина, он је био Бог. Али ми, брате, нисмо богови!“
„Збиља, неки пут се спомиње „зверска“ суровост и немилосрђе код човека; но то је страшно неправично, и увреда за зверове, звер никад не може бити тако немилосрдан као човек – тако артистички, тако уметнички диваљ и немилосрдан!“
„Ја мислим, ако ђаво не постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по свом образу и обличју.“
„На бесмислицама свет стоји, и да није њих, на свету можда ничега не би било.“
„Зар је буна живот? А ја бих хтео да живим.“
„Човек је био створен као бунтовник, а зар бунтовници могу бити срећни?“
„Јер нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре пронађе онога коме ће се поклонити.“
„Ето, та потреба заједничког клањања јесте најглавније мучење сваког човека лично, као и целога човечанства, од почетка векова. Да би настало опште и заједничко клањање, то јест, да би се сви клањали баш једном и истом, људи су уништавали један другог мачем. Они су стварали богове, и довикивали један другом: „Оставите ваше богове па дођите да се поклоните нашима, иначе смрт и вама и боговима вашим!“ И тако ће то бити до скончања света, чак и кад нестане богова са света: заједно, људи ће пасти на колена макар и пред идолима.“
„Али ће се досетити, најзад, та глупа деца, да, премда су она бунтовници, ипак су и немоћни бунтовници, који ни своју сопствену побуну не могу да издрже.“
„Сви су се у наше време разделили на јединице, сваки се усамљује и повлачи у своју јазбину, сваки се од другога удаљује, крије се, и што има сакрива, и свршује тиме да се он од људи отпади и људе од себе одбија. Повучен и усамљен купи богатство, и мисли: колико ли сам ја сад јак, и колико ли сам осигуран; а не зна, лудак, да што више купи, тим већма тоне у самоубиствену немоћ.“
„Имати ручкове, шетње, екипаже, господске рангове и робове-служитеље – то се данас сматра за тако неопходну потребу, да се због тога жртвује и сам живот, чак и човекољубље, само да би се заситила та потреба; људи убијају сами себе, ако је не могу заситити.“
„Јер жена – то ти је, брате, ђаво би знао шта је!“
„У том и јесте наша страхота; што су тако мрачна дела скоро већ престала бити за нас страшна! И зато се треба ужасавати пред том нашом навикнутости, а не појединачном злочинству овог или оног индивидуума.“
kultivisise.rs
