Значи, литургија почиње као стварно одвајање од света. У нашем покушају да хришћанство учинимо примамљивим за човека са улице, ми смо често умањили, или чак и сасвим заборавили, ово неопходно одвајање. Ми се упорно трудимо и желимо да хришћанство учинимо „разумљивим“ и „прихватљивим“ за овог митског „модерног“ човека са улице.
А, заборављамо да Христос, о коме говоримо, „није од овог света“, и да Га после Његовог васкрсења нису препознали чак ни Његови ученици. Марија Магдалина је помислила да је вртар. Када су Његова два ученика ишли у Емаус „Исус им се приближи и иђаше са њима, а они Га нису препознали све док није „узео хлеб и благосиљао га и преломивши даваше им“ (Лк, 25:1516,30). Он се јавио дванаесторици „кроз затворена врата“. Очигледно је да више није било довољно да се једноставно зна да је Он син Маријин. Није постојала никаква физичка нужност по којој би се Он препознао. Другим речима, Он више није био „део“ овога света, ове реалности. Препознати Га, ући у радост Његове присутности, бити с Њим, значило је преобратити се у другу реалност. Христова прослављеност нема у себи принудни, објективни доказ Његовог унижења и крста. Његова прослављеност је позната само преко тајанствене смрти у крстионици, преко помазања Духом Светим. Позната је она само у пуноћи Цркве, када се она спрема да дочека Господа и да учествује у Његовом васкрслом животу.
