Реч која је можда најпопуларнија и коју често спомињемо, а и нуди нам се на разним семинарима, то је реч – срећа. Потрага за срећом, читав живот траје. И ми мислимо да је срећа нешто што ће доћи и трајати, да је то некакав рај, некакво стање које ће нам омогућити да живимо у трајном задовољству и трајном благостању. Замислите, када би живот био трајно благостање и трајно задовољство. То је земља чуда у којој се једе само чоколада. И замислите да једете само чоколаду и да само чините себи задовољство и да томе нема краја. То би ипак било више слично паклу него рају. И зато је животна динамика испуњена шароликошћу емоција. И оних у коме се ми осећамо употпуњени, задовољни, срећни у тим пиковима и тренуцима испуњености када нас срећа обузме. И оних тренутака, када смо тужни, меланхолични, или када једноставно нисмо ни срећни ни тужни. То је нешто што се смењује током нашег живота и даје некакву референцу у односу нашта ћемо мерити наше стање.
Тако да, када би стално било присутно једно стање емоција, онда једноставно не бисмо имали у односу нашта да меримо. Међутим, два пута су којим се срећа може достигнути. Један је пут, пут тренутног задовољства, тренутне еуфорије, испуњености, радости. Она се може достићи хемијским путем, узимањем одређених супстанци. Међутим то је као да градимо кућу од магле. Не чак ни од картона, него од магле. То бива само илузија среће. Срећа и животно благостање настаје када смо испуњени смислом. Настаје, када вредно градимо своју личност. Корак по корак, слој по слој, са великим стрпљењем. И заиста, деца која имају стрпљења да одложе задовољство, то је познат тест, Mancmelou тест, где су малу децу тестирали на способност одлагања задовољства. Рекавши им да седну, да испред њих ставе колач, слаткиш и да ако се стрпе десетак минута, петнаест добиће још један колач. Нека деца су се борила са тим, нека су узела колач, нека су сачекала. Она деца која су сачекала, дугорочно праћена су имала највиши фактор благостања у животу, јер су схватили да задовољство није оно што одмах треба узети, него да задовољство настаје стрпљењем, радом, изградњом, испуњеношћу.
И када нађемо смисао или барем ону тачку почетну, да можемо да кажемо да смо пронашли пут којим идемо, то је пут среће. Онда се у тој срећи, сусрећемо са самим собом. Пре свега знамо ко смо, али се сусрећемо и са другима. Зато јесте срећа – сусрет. Сусрет са собом и сусрет са ближњима ми доживљавамо радост и испуњеност. Двоје људи у љубави баштине изузетно благостање љубави, поготово ако имају хармоничан однос. Тако да, када вам неко нуди инстант решење да будете срећни и задовољни и да је смисао живота бити стално срећан, верујте ми да тај појма о животу нема и да хоће да вас превари. Али, када вам неко каже да је срећа последица, зноја, рада и труда на себи, откривања својих тамних и светлих страна, својих дарова, изградња тих дарова, остварење тих дарова и никад краја.
Не постоји земља Дембелија, тренутак када ћемо бити стално срећни и немојмо тако замишљати рај. Ако замишљамо рај, замислимо га ао спектар емоција и спектар боја, а не само присуство једне боје. Јер лепота живота јесте у тој дивотности боја које нам природа нуди. откријмо те боје у нама самима и разумећемо шта је то реч – срећа и како да дођемо до високог нивоа благостања и хармоније са самим собом и другима.
Психолог Александар Шибул
