Када Црква служи помен упокојенима, она не гледа у прошлост. Наизглед, све што чини на Задушнице везано је за сећање. Сећамо се имена, лица,  и живота оних који су били део нашег живота, нашег овоземаљског света. Помињемо их у молитвама и палимо свеће као знак да нису заборављени. Али православно разумевање сећања много је дубље од обичног подсећања на оно што је прошло.

То најбоље показује сама Света Литургија.

У средишту евхаристијске молитве налази се Анамнеза. Реч која на грчком значи сећање, помен, призивање у присуство. Тада свештеник изговара речи: „Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, седења са десне стране, и другог и славног доласка.“

На први поглед, нешто у овој молитви делује необично. Црква се сећа Крста, Гроба и Васкрсења. То су догађаји који су се већ одиграли у историји. Сећа се Вазнесења и Христовог прослављења. И то је разумљиво. Али како се можемо сећати Другог и славног доласка који се још није догодио? Како се човек сећа нечега што тек предстоји?

У тим речима се открива једна од најдубљих тајни хришћанске вере.

Литургијско сећање није психолошко присећање прошлости. Оно није интелектуална реконструкција старих догађаја. Када Црква врши Анамнезу, она Духом Светим улази у стварност Царства Божијег. У том простору више не важе границе времена које познајемо. Прошлост, садашњост и будућност нису раздвојене као у нашем свакодневном искуству. Све стоји пред Богом као једна жива и непролазна стварност.

Зато Црква може да се сећа и онога што ће тек доћи. Не зато што је Други долазак већ наступио у историји, него зато што је он већ присутан у вечности Божијој. За Бога не постоји будућност у смислу у којем је ми доживљавамо.Пред Њим је све отворено, нема ништа скривено ни непознато. Време Бога не ограничава, јер је Он изнад и изван временске димензије, Он је Творац времена. Стога за Бога нема недоступне прошлости нити неизвесне будућности, него је све присутно у једној вечној садашњости.

Током Литургије човек на кратко стоји на граници два света. Налази се на земљи, али истовремено окушава стварност будућег века. Зато су Свети Оци говорили да је Евхаристија икона Царства Божијег. Она није само сећање на оно што је било. Она је предукус онога што долази.

У томе је дубока веза између Литургије и Задушница.

Када се молимо за упокојене, ми их не посматрамо као људе који су нестали у прошлости. Црква их посматра из перспективе Царства Божијег. Они су већ закорачили у стварност ка којој и ми идемо. Зато молитва за покојнике није разговор са прошлошћу него сусрет са нашом будућношћу.

Задушнице нас подсећају на истину коју савремени човек често покушава да заборави. Смрт није последња реч. Она није зид него врата. Није крај него прелазак. Они које данас помињемо налазе се испред нас на путу којим сви идемо.

Зато су Задушнице више од дана жалости. Оне су дан наде. Дан када се земаљска Црква сећа небеске Цркве. Дан када имена наших ближњих изговарамо пред Богом који је Бог живих, а не мртвих, у чијем се Царству превазилази граница између овога и будућег века.

На крају, можда је најтачније рећи да Задушнице нису само сећање на оне који су отишли. Оне су сећање на оно што и сами треба да постанемо. Сећање на Царство које долази. Сећање на васкрсење које очекујемо. Сећање на будућност која је у Христу већ започела.

Стога помен упокојених није окретање уназад.

То је поглед унапред.

То је сећање на нашу будућност.

Жељко Ињац