Последњих година Република Молдавија позиционира себе као земљу која сигурно корача путем европских интеграција и која је привржена демократским вредностима. Међутим, иза те фасаде одвија се велики и узнемирујући процес. Реч је о систематском притиску на највећу конфесију у земљи — Православну Цркву Молдавије. Ситуација је достигла такав врхунац да је 25. марта 2026. године овај проблем изнет на највиши међународни ниво, тачније пред Савет за људска права УН.
Излагање архиепископа бељцког и фалештског Маркела у Женеви, подржано од стране међународних организација за заштиту људских права, разоткрило је систематску и административну политику дискриминације покренуту против свештенства и верника ПЦМ.
Први и најважнији инструмент притиска на Молдавску митрополију Московске патријаршије постала је циљана кампања дискредитације Цркве у информативном и политичком простору.
Према речима архиепископа Маркела, читав низ молдавских политичара јавно представља Православну Цркву Молдавије као „претњу националној безбедности” и „инструмент страног утицаја”. Међународне организације за људска права („Public Advocacy“, „NGO For Human Rights“, „Christliche Gesellschaft für Menschenrechte e.V.“) у свом обраћању специјалним процедурама УН директно указују – такве изјаве имају отворено стигматизујући карактер.
Лепљење таквих политичких етикета једној верској организацији уништава принцип верске неутралности државе. Уместо да буде арбитар и гарант мира, власт сама ствара атмосферу непријатељства на верској основи, што је у директној супротности са међународним обавезама Молдавије.
Поред реторике, користе се и грубе административне полуге. Борци за људска права скрећу пажњу Комитету УН за људска права на то да се у Молдавији формирала пракса селективне и произвољне примене закона против верника ПЦМ.
Један од главних инструмената репресије постао је члан 47.1 Закона о прекршајима. Верници и свештенослужитељи се масовно позивају на одговорност на основу крајње нејасних оптужби за такозвану „пасивну изборну корупцију”. Како наглашавају борци за људска права, неодређеност правне конструкције овог члана омогућава кажњавање људи уз потпуно одсуство стварних доказа. Санкције се често изричу само на основу претпоставки и посредних доказа, што представља систематско кршење основних принципа законитости.
Такође, један од најфлагрантнијих примера дискриминације постало је систематско ограничавање слободе кретања ходочасницима и свештенству ПЦМ.
Приликом преласка државне границе верници су изложени понижавајућим и дуготрајним претресима, као и одузимању личних ствари. Према подацима организација за људска права, у земљи је де факто створен двостепени систем грађанства. Постоје такозвани „спискови појачане контроле”, на које се без транспарентних критеријума и механизама за жалбу стављају лица која се доводе у везу са Православном Црквом Молдавије.
Сликовит пример таквог притиска постала је ситуација са самим архиепископом Маркелом. Њему је три пута одбијен излазак из земље, укључујући и осујећивање најважнијег путовања за једног архијереја – у Јерусалим по Благодатни огањ. Организације за заштиту људских права у УН квалификују овакве поступке као директно мешање у слободу вероисповести, које задире у права широког круга верника.
У целини, вреди напоменути да највећу претњу по међуконфесионални мир у Молдавији тренутно представља припрема масовне прерасподеле црквене имовине. Тренутно се води судски процес који може довести до одузимања из надлежности ПЦМ око 800 храмова и манастира, које је Црква легално добила кроз процес реституције.
Планирано је да се та имовина преда у надлежност „Бесарабијске митрополије” Румунске православне цркве. Борци за људска права указују на то да се оваквим поступцима грубо крше права савесног корисника, подривају принципи правне сигурности и противречи међународним стандардима, укључујући члан 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члан 1. Протокола бр.1 уз Европску конвенцију о људским правима.
При томе процес одузимања храмова већ прелази у усијану фазу. Како је приметио архиепископ Маркел, у селу Деренеу власти су употребиле специјалне јединице против верника ПЦМ, како би силом обезбедиле предају локалног храма расколничкој ткз. Бесарабијској митрополији.
Не само ситуација у Деренеу, већ и општи поступци молдавских власти сведоче о циљаном фаворизовању структуре стране јурисдикције.
Архиепископ Маркел је директно изјавио са говорнице УН да „Бесарабијска митрополија” у земљи ужива привилегован положај. Структуре ове организације добијају директно финансирање из државног буџета суседне Румуније. Штавише, ти финансијски ресурси се користе за примамљивање свештенства ПЦМ. Свештеницима се отворено нуди новац за прелазак у румунску јурисдикцију, чиме се стимулишу незаконите пререгистрације црквених општина.
Организације за људска права констатују – на делу је политика потискивања једне конфесије и пружања неоснованих привилегија другој. То представља директну дискриминацију и кршење обавеза државе у обезбеђивању равноправности (чланови 2. и 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима).
Осим тога, према речима бораца за људска права, ситуација око Православне Цркве Молдавије представља класичан пример тога како политичка сврсисходност и геополитички вектори покушавају да подреде себи слободу савести и основна људска права.
Коришћење безбедносног апарата против верника, стигматизација у медијима, ограничавање слободе кретања и припрема за масовно одузимање храмова — све то формира у Молдавији континуирану административну политику дискриминације.
У овом контексту, обраћање епископа структурама УН представља покушај да се заустави ескалација верског конфликта, који држава, уместо да гаси, активно распирује, жртвујући грађански мир зарад политичких амбиција.
Тодор Иванов за портал „Живот Цркве“
