„Теологија бунта“ је фраза којом се означава покушај неколицине високообразованих теолога, од којих су неки били и предавачи на Православном богословском факултету у Београду, да православно богословље установе као ангажовану научну дисциплину са снажном и неотклоњивом критичком функцијом у односу на друштво и Цркву.

Овај покушај корените измене садржаја и функције православне теологије не може се посматрати као изолован случај. Реч је о погрешном одговору на услове које црквеној мисији поставља савремени културно-политички контекст, који је знатно шири од само наших прилика и потреба.

 Теологија бунта, дакле, покушава да понуди одговор на стваран изазов који стоји пред нашом Црквом, али начин на који то чини је, нажалост, богословски погрешан, политички неписмен, друштвено неодговоран и црквено неприхватљив.

Идеја за настанак идеје ангажоване теологије настала је у оквиру шире друштвене и политичке кризе у којој се нашло српско друштво после слома Источног блока, пада Берлинског зида и распада Савезне Федеративне Републике Југославије. У новонасталој ситуацији, након вишедеценијске владавине једног наратива који је уређивао јавне политике и идеолошки усмеравао српско, тј. југословенско друштво, требало је преосмислити слику света и човека, поредак друштва и функцију државе. Једно од важнијих питања односило се не владајућег наратива: треба ли он да постоји и, ако треба, какав би требало да буде. Наравно, требало је одредити и позицију и улогу Српске Православне Цркве у тим процесима.

Неки архијереји Српске Православне Цркве заступали су став да би Црква, с обзиром на значај који је имала у стварању и средњевековне и модерне српске државе, требало да узме учешћа у одређивању светоназорног хоризонта и политичког курса савременог српског друштва. Поједини архијереји су ишли и корак даље сматрајући да православни светоназор треба да постане обавезујући за креирање јавних политика: образовне, културне, социјалне и других.

Верујући да је поменута замисао остварива, они су се, током деведесетих година, отворено политички ангажовали. Режим Слободана Милошевића су отворено и јавно критиковали као неискрено националан, истичући да он није раскинуо са комунистичким наслеђем. Наравно, поменути архијереји су са истих позиција критиковали и опозицију, будући да се ни она није залагала за националну политику на јасним и недвосмисленим православним начелима. Неки од поменутих архијереја су чак узимали учешћа у грађанским протестима против Милошевићевог режима, истичући да је он недемократски, верујући да је српски народ већински опредељен за политику која би доследније и бескомпромисно бранила националне интересе.

Ако зачас одложимо питање да ли је такав политички ангажман архијереја уопште у складу са Јеванђељем, мора се признати да је идеја коренитог заокрета српске политике која је требало да марксистички и грађанистички наратив замени православним учењем, била наивна. Наиме, након деценија комунизма српско друштво није било у стању ни да препозна, а камоли да изнедри и већински подржи националну политику која би се у потпуности окренула православном предању и црквеном етосу.

Истовремено, унутрашње прилике су биле такве да су све важне позиције, на којима је почивала државна структура, заузимали људи из Брозовог времена. Њихова промена светоназора, уколико се и догодила, могла је бити веома скромна, у сваком случају недовољна за корените промене.

Са друге стране, оне спољнополитичке, Међународна заједница је у том историјском тренутку била под апсолутном доминацијом Сједињених Америчких Држава, које су пред собом имале јасан и агресиван либералан курс; који је и сам улазио у транзицију и попримио облике које данас препознајемо као нео-либерализам.

Дакле, расцеп између жеља поменутих архијереја Српске Православне Цркве и стварним могућности био је непремостив; јер не треба заборавити да је за Међународну заједницу чак и Милошевићев национализам, и поред посведочене спремности на компромис – да не употребимо неку оштрију реч – био неприхватљив.

Утицај ових архијереја имао је одређену тежину у Светом Архијерејском Сабору, али никада није био одлучујући. Међутим, он је код једног дела српске јавности створио утисак да Црква у јавном простору треба да делује управо на начин који су поменути архијереји демонстрирали: директним политичким ангажманом против власти и учешћем у грађанским протестима. Другом делу јавности је иступање ових архијереја потврдило постојећу предрасуду да Црква једино тако и може да делује, јер је она у својој бити средњевековна институција и није у стању да своју мисију врши у мултикултуралном грађанском друштву. Наравно, оба утиска су потпуно погрешна, али је, већ подељеном српском народу, дат још један разлог за неслогу, овога пута у вези са мисијом саме Цркве.

Након пада Милошевићевог режима либерална струја у Србији добија снажну међународну подршку. Заправо, данас се то може рећи без резерве и без икакве сумње, ова струја и долази на власт уз логистичку и финансијску помоћ најутицајнијих држава Запада, након догађаја који се у политичкој теорији означавају фразом „плишани државни удар“. У сваком случају, српско друштво улази у транзицију на свим нивоима. Усваја се либерална, тржишна, политичка идеологија. Међутим, истовремено се јавне политике, поготово образовна и културна, ослобађају снажне државне контроле, тачније вредносни садржаји ових политика се ослобађа туторства државе и отвара се значајан простор за мисију Цркве; али и за друге „мисије“.

Упоредо са променама идеолошког оквира у држави и друштву, у значајном делу јавности догодила и промена у схватању друштвене улоге Цркве. Један део јавности је очекивао да Црква подржи владавину права и такозване демократске вредности, иако је мало коме било заиста јасно шта та подршка заиста значи.

За нашу тему је од велике важности то што се један део високообразованих богослова посветио величању либералних вредности, са сличним жаром са којим су теолози неких претходних времена величали комунистичку идеологију, дакле, као да је реч о остварењу јеванђељских идеала у историји. О њиховом одушевљењу идејом цивилног друштва и нео-либералне демократије, данас сведочи њихов јавни друштвени и политички ангажман.

Парадокс је, међутим, у томе што су корифеји овог квази-богословског таласа, величања лево-либералне идеологије и такозваног критичког дискурса, људи који су били под директним или готово непосредним утицајем поменутих архијереја из деведесетих година. Међутим, за разлику од њих теолози бунта нису заговорници само политички ангажоване Цркве, него политички „ангажоване теологије“ која треба најпре да реформише саму Српску Цркву, а успут и да пружа снажан допринос реформама српског друштва, стављајући им ореол хришћанских вредности.

Ово је кључна разлика између теолога бунта и њихових духовних отаца, јер сведочи да њихова  теологија као критеријум истинитости не узима Цркву, њено предање и њене канонске институције, већ узима такозвану „академску теологију“ и академске институције. Тривијална је али и трагична истина да теологија која свој садржај ствара за академску заједницу и која, прилагођавајући се њеним критеријумима истинитости, постаје бљутава, млака и вредносно неутрална, која са академских висина и са подозрењем гледа на црквене институције, верни народ, парохијску службу, да не говоримо о томе како оцењује монаштво, пост, подвиг, богослужење, природу Светих Тајни, ауторитет Светог Писма и Светог Предања, природу саме Цркве – да то просто није црквена теологија.

Да у овој оцени нема претеривања јасно је свима који су имали неприлику да протагонисте такозване „ангажоване теологије“, теологије бунта, слушају када са научних висина говоре о поменутим темама. Коначно, њихови ставови су данас постали познати широј јавности. Међутим, питање оцене теологије бунта је, макар за један део српске јавности, и данас остало отворено; као и питање: Каква треба да буде улога Српске Православне Цркве у савременом српском друштву, у кризама које су вредносне, дубоке и неизбежне, и које се током времена неће смањивати?

Ово питање је од велике важности за Српску Цркву и српско друштво, које није ни унисоно, ни традиционално, ни сасвим црквено – иако јесте хришћанско. Наша намера, наравно, није да на ово питање одговоримо, већ да, указујући на заблуде, замке и опасности теологије бунта, укажемо на то каква улога Српске Цркве не сме да буде уколико она треба да остане православна, саборна, политички и друштвено одговорна.

Део први:  Теологија бунта у светлу свештеног искуства Цркве

Политичка теологија Светога Писма може се пратити у два основна правца. Први се тиче власти Божије над Израиљем, а други се тиче власти Божије над свим осталим народима.

Власт Божија над старозаветним Израиљем, народом којег је изабрао и издвојио од свих других народа у сврху најважнијих догађаја у историји које називамо домостројем спасења, јасна је и недвосмислена кроз читаву старозаветну историју. Цар Израиља је Господ, а једна од најважнијих слика којима се ова власт описује је она у којој се истиче да је Господ Себи стекао Израиљ као ратни плен, након што је поразио фараона и све идоле Египта показао ништавним.

Често се у савременој академској теологији, па и код поменутих протагониста теологије бунта, чин избављења народа из ропства у Египту представља као Божија одбрана људске слободе. Међутим, тешко да се историја спасења може лажирати више од тога. Три четвртине своје хиљаду и осам стотина година дуге историје старозаветни Израиљ није имао суверену власт над територијом коју је настањивао. За праоца Авраама се често наводи да није добио ни педаљ земље у наслеђе, а то му није сметало да постане образац вере и праведности. Штавише, мотив странствовања старозаветних патријарха у свету, у ишчекивању Града Божијег, један је од најснажнијих образаца којим се странствовање новозаветног Израиља, Цркве Божије, у свету потврђује као аутентичан начин постојања.

„Вером је као дошљак боравио у земљи обећања као туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунаследницима истог обећања. Јер очекиваше Град који има темеља, којему је неимар и творац Бог. […] И у вери помреше сви ови не дочекавши остварење обећања, али их видеше издалека, и поздравише, и признаше да су странци и дошљаци на земљи.“

(Јев 11:9-10, 13)

Друга грешка у вези са темом политичке теологије тиче се поистовећивања Божије власти над Израиљем са Царством Израиљевим, са земаљском државом. Међутим, у време Судија није постојала ниједна царска институција, а ипак је захтев народа да им Пророк Самуило постави цара „као што га имају и други народи“ Бог оценио добро познатим речима:

„Послушај глас народа у свему што ти говоре; јер нису тебе одбацили, него су одбацили Мене да не царујем над њима.“

(1 Сам 8:7)

Царство Божије је, дакле, постојало и када није постојало израиљско царство. Ово је важно да нагласимо, јер тема државе, тема земаљског царства, није тема домостроја спасења.

Сваку двосмисленост у погледу разумевања смисла Царства Божијег укинуће Господ Исус Христос. Царство Небеско је Божија власт над Његовим народом; док је царство земаљско назив за политичко организовање људи, за сваку земаљску државу – укључујући и израиљску.

Штавише, Господ Исус Христос је одбацио апсолутно све политичке институције, уопште државу као средство којим се Царство Божије успоставља или шири у свету. На тај начин Он је потврдио и коначно утврдио основну истину домостроја спасења: Царство Божије није од овога света. Оно није царство попут других царстава, нити је његов Цар попут других царева (1. Сам. 8:5), нити је народ Божији попут других народа (1. Сам. 8:20). Све је другачије (qadosh – свето).

Царство Божије се не успоставља, не брани се, нити свој утицај шири било којом силом овога света. Оно нема границе (њесть предѣла) које треба бранити или проширити, већ се тиче власти Божије над човековим срцем:

„А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, Он им одговори и рече: ‘Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде; или: Ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.’“

(Лк 17:20-21)

За тему политичке теологије је значајно и то што Бог Свој народ, након избављења из Египта, није настанио крај велике реке, Тигра или Еуфрата на пример, нити на подручју које је богато природним ресурсима, на којем би Израиљ могао да развије моћну државу; већ их је настанио на подручју Леванта, на тромеђи Европе, Африке и Азије, на висоравнима Ханана где је народ могао да живи скромно, надајући се једино у Господа да ће бити довољно киша и недовољно непријатеља.

Ово је важно имати на уму, јер иако испрва није било потребе за израиљском државом, иако осуђује захтев народа за царем, Бог ипак снисходи окорелости људског срца (Мт 19:8) и поставља над Израиљем човека цара. Међутим, његову моћ, моћ израиљске државе, Бог ограничава. Сваком помазанику Господњем је забрањено да увећава најјачи род војске: бојне кочије и коње. Забрањено му је да има много жена, тачније да склапа војне савезе са другим државама, који су озваничавани политичким браковима; и, наравно, забрањено му је да гомила сребро и злато (5 Мој 17:16-17; 2 Сам 8:4).

Ова ограничења појачавају основну дилему: Ако тема државе није тема домостроја спасења, ако Бог на сваки начин ограничава моћ израиљске државе, како ће се остварити Божије обећање, како ће Израиљ своје познање Бога пренети на све друге народе?

Месија-ратник

Стари Завет је – баш као и Стари век – испуњен сликама насиља и рата. Освајање других држава и покоравање других народа било је основно средство ширења утицаја једне државе. Тај утицај је, поред војног и економског, било и културни. Држава победница је ширила свој култ. Своју веру и своје обичаје је наметала другим народима и културама. Штавише, сматрало се да је она право на доминацију стекла тиме што су богови њеног пантеона и сами били моћнији од поражених.

У таквом контексту, старозаветне слике насиља и рата одражавају не само дух једног времена, него и начин на који су Божија обећања саопштавана и тумачена. Међутим, у Старом Завету су снажно присутне и слике мира и правде, и то такве да се за њих обично каже да су слике будућег века, да су есхатолошке.

„И тада ћу им учинити завет са зверињем пољским и са птицама небеским и са бубама земаљским; и поломићу лук и мач и рат, да их нестане са земље, и учинићу да лежиш без страха. И заручићу те Себи довека правдом и судом, и милошћу и милосрђем. И заручићу те Себи вером, и познаћеш Господа […] И смиловаћу се Непомилованоме, и рећи ћу Не-Мојему-народу: Ти си Мој народ, и они ће рећи: Боже мој!“

(Ос 2:18-23)

Напетост између слика рата и насиља и слика мира и правде обично је разрешавана тако што се веровало да ће мир који ће Бог успоставити наступити тек после Страшног Суда, тј. када сва неправда сагори као стрњика у гневу Божијем (Соф 1:14–18; 3:8; Ис 66:15–16; Мал 4:1). У таквом поретку догађаја, улога Месије се схватала као улога онога који ратује против незнабожачких народа, покорава их и доводи у послушност Богу.

Месија-ратник, то је снажна старозаветна представа Христа:

„Ко је Онај што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама? Красно одевен, корачајући у величини силе Своје? Ја Сам, Који говорим правду и моћан сам да спасем. […] Зашто ти је одело црвено и хаљине као у онога који гази у каци? Газих сам у каци, и нико од народа̑ не беше са Мном; али их изгазих у гневу Своме и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одело своје. Јер је дан освете у срцу Моме, и дође година да се Моји искупе.“

(Ис 63:1-4)

„Рече Господ Господу моме: Седи Мени са десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим. Скиптар силе даће ти Господ са Сиона, владај усред непријатеља Својих. У дан рата Твога народ је Твој спреман у светој красоти; из утробе, пре Данице, родих Те.“

(Пс 110:1-3)

„Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на Помазаника Његова. Он рече мени: ‘[…] Ишти од мене и даћу ти незнабошце у наследство, и крајеве земаљске Теби у државу. Ударићеш их гвозденом палицом; разбићеш их као лончарски суд.“

(Пс 2:2, 7-9)

Дакле, Месија ће водити рат против незнабожаца, избавиће народ Божији из ропства и незнабошце ће привести у послушност и служење Богу. Иако то данас може деловати необично, ипак Господ Исус Христос старозаветне представе о Месији-ратнику, о насиљу, пожару и разарању преузима на себе.

„А од дана Јована Крститеља до сада Царство Небеско се на силу осваја, и насилници га задобијају.“

(Мт 11:12)

„Огањ дођох да бацим на земљу; и како бих желео да се већ запалио.“

(Лк 12:49)

„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач.“

(Мт 10:34)

Последња слика је, заправо, херем (1 Сам 15:3), а то је – без сваке сумње – најсуровија старозаветна слика рата. Наиме, Бог је неправду предао под херем – она нема места у Божијем поретку творевине. То значи да мир и примирје нису опција, јер неправедни мир није мир Божији, није коначно дело Божије. Христос ће, дакле, неправду у потпуности уништити.

Све наведене слике Месије-ратника налазимо у Откровењу Јовановом, где читамо:

„И видех небо отворено, и гле, коњ бели, и Онај који седи на њему зове се Верни и Истинити, и по правди суди и ратује; а очи су му као пламен огњени, […] и обучен је у хаљину црвену од крви, и Име је Његово Логос Божији. И војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту. И из уста Његових излази двосекли мач, да њиме порази незнабошце; и Он ће их напасати палицом гвозденом, и Он гази кацу вина љутога гнева Бога Сведржитеља. И има на хаљини и на бедру Име написано: Цар царева и Господар господара.“

(Отк 19:13-16)

Пре него што наставимо, важно је да подсетимо на једну чињеницу. Наиме, у Јудејској пустињи, након Крштења у Јордану, ђаво куша Господа Исуса Христа, али то чини цитирајући Свето Писмо (Мт 4:6). Господ није порицао цитирано, али је наводио други цитат као одговор на кушњу. Тиме нам је Господ посведочио да се Свето Писмо мора узимати у целости. Ако га послушамо, онда неће бити могуће да горе наведене одломке схватимо дословно и једнозначно.

Јер, не заборавимо: ни једном помазанику Божијем није дозвољена моћна војска и држава! Поврх тога, Господ Христос сасвим одбацује политичка и војна средства. Није му потребно земаљско царство, јер Његов рат није од овога света.

Није, дакле, реч о јеврејском устанику царског порекла који би предводио народ у рату за ослобођење од неправде Римског царства, у рату за обнову државе Израиља и њену политичку и војну доминацију у свету. Међутим, још од времена Пророка Самуила народ Израиља управо то тражи: царство као у других народа, цара као у других народа и ратове као у других народа (1 Сам 8:5,20) – све исто само моћније и, нажалост, ни у чему суштински другачије.

Са друге стране, Христов рат није:

„[…] против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју.“

(Еф 6:12)

Непосредно пред Своје страдање, на Тајној вечери, Господ Исус Христос сасвим отворено указује на свога непријатеља – кнеза овога света:

„Сада је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље.“

(Јн 12:31)

И на другом месту:

„Нећу више много говорити са вама, јер долази кнез овога света, и у мени нема ништа своје.“

(Јн 14:30)

Христово одбацивање војних и политичких средстава најављено је у Старом Завету. Пророк Исаија јасно и недвосмислено каже да гвоздена палица, скиптар правде, двосекли мач којим ће Месија ударити земљу, тј. народе, није телесно оружје:

„И на Њему ће почивати Дух Господњи, Дух мудрости и разума, Дух савета и силе, Дух знања и страха Господњег. И мирисање ће Му бити у страху Господњем. […] Него ће по правди судити сиромасима и по правици карати кротке у земљи, и удариће земљу палицом уста Својих, и Духом усана Својих убиће безбожника“.

(Ис 11:2,4)

Месија, дакле, рат у којем неће бити ни мира ни примирја води против поглаварстава, власти и господара таме овога света; а тај рат се не води ни политичким ни војним средствима. Зато Му није потребна држава, војска, закони. Он ће Силом Божијом, Духом Божијим, Духом Светим, Који почива на Њему, поразити кнеза овога света – безбожника и крвника.

Када говоримо о овој теми, важно је да се подсетимо да је дело Христово још у Старом Завету најављено поређењем са службом Мелхиседека, свештеника Божијег, који долази из града Салима (Пост 14:18; Пс 110:4). То поређење је важно не само из разлога што Мелхиседек приноси хлеб и вино (Пост 14:18) које Бог проглашава вечним обликом богослужења (Пс 110:4), него је важно због поруке коју шаље значење Мелхиседековог имена и имена града из ког он долази. Мелек-цар; цедек-правда; салим-мир. Христос је, дакле, Цар Правде Који долази из Мира. Из мира, дакле, а не из рата или након рата.

Сваку дилему у вези са овом темом отклања Пророк Исаија:

„Ево слуге мојега, којега подупирем, изабраника мојега, који је мио души мојој; метнућу Дух Свој на њега, праведност народима јављаће. Неће викати, ни глас подизати, нити ће се чути глас његов по улицама. Трску напрслу неће преломити, и жижак тињајући неће угасити; а јављаће праведност истиниту. Неће му досадити, нити ће се уморити, докле не успостави правду на земљи, и острва ће чекати науку његову.“

(Ис 42:1-4)

Дакле, Месија-ратник ће истинску правду донети у рату који ће бити без побуне, без протеста, без и најмањег немира. Штавише, у овом светом рату нема противљења злу:

„Чули сте да је речено: ‘Око за око и зуб за зуб’. А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ко те потера једну миљу, иди са њим две. Ко иште од тебе, подај му; и ко хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: ‘Љуби ближњега свога, и мрзи непријатеља свога.’ А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови Оца свога Који је на небесима; јер Он Својим Сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд и праведнима и неправеднима.“

(Мт 5:38-45)

Свети Апостол Павле понавља ову заповест Господа нашега Исуса Христа:

„Никоме не враћајте зло за зло; настојте да добро чините пред свима људима. […] Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим.“

(Рим 12:17, 21-22)

„Јер иако живимо у телу, не војујемо по телу. Јер оружје нашег војевања није телесно него је силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост која устаје против познања Божијега, покоравамо сваки ум на послушност Христу.“

(2 Кор 10:3-5)

„Зато узмите све оружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обукавши ноге у приправност за Јеванђеље мира; а изнад свега узмите штити вере, о који ћете погасити све огњене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божија. И са сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба…“

(Еф 6:13-18)

Народ Божији, дакле, Црква Божија није позвана да учествује у бунама, устанцима или ратовима против световних власти, које су неминовно неправедне. Црква је, дакле, дужна да следи Христа – Христов пример.

Уколико се сада осврнемо на другу линију политичке теологије Светог Писма, ону у којој се говори о власти Божијој над другим народима, Бог нам јасно и недвосмислено открива да су сви владари овога света, иако су идолопоклоници и неправедни, ипак под Његовом влашћу.

„Он мења времена и рокове, смењује цареве и поставља цареве.“

(Дан 2:21)

„Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће.“

(Дан 4:17, 25)

„Чујте, дакле, цареви, и разумите… Од Господа вам је дата власт и од Вишњега владавина.“

(ПрС 6:3-4)

„Мноме цареви царују, и владари постављају правду. Мноме кнезови владају.“

(ПрС 8:15-16)

Зато је противљење властима исто што и противљење вољи Божијој:

„Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе.“

(Рим 13:2)

Теолози бунта са великом пажњом и крајње лукаво бирају цитате Светога Писма, и својим тумачењима побуњују народ против власти, лажући да је покорност властима условљена њиховом праведношћу; упркос бројним сведочанствима у Светом Писму и Светом Предању која стоје против њих и њихове погрешне теологије.

Вавилонског цара освајача, Навуходоносора, Бог назива Својим слугом (Јер 25:9 и 27:6), а покушај Израиљаца да избегну покорност овом цару – који представља парадигму суровости и неправде – организовањем отпора и склапањем војног савеза са Египтом, Господ осуђује и кажњава; јер је Божија воља да руком Навуходоносора казни свој народ:

„Ја сам створио земљу […] и дајем је коме ми је драго. И сада ја дадох све те земље у руке Навуходоносору цару Вавилонском слузи Својему. […] Подметните врат свој под јарам цара Навуходоносора и служите њему и народу његовом, па ћете остати живи.“

(Јер 27:5-6, 12)

„’Тешко синовима одметницима’, говори Господ, ‘који састављају намере које нису од Мене, заклањају се за заклон који није од Мог Духа, да домећу грех на грех; Који силазе у Египат не питајући шта ћу Ја рећи, да се укрепе силом фараоновом и да се заклоне под сеном Египатском. Јер ће вам сила фараонова бити на срамоту, и заклон под сенком Египатском на поругу.’ […] Јер овако говори Господ Господ, Светац Израиљев: ‘Ако се повратите и будете мирни, избавићете се; у тиховању и вери биће сила ваша, али ви нећете.“

(Ис 30:1-3, 15; види и даље: Ис 31:1-3)

Најнеправеднији догађај у историји је осуда Сина Божијег на смрт. Међутим, ако погледамо како се Господ односи према власти која Га је осудила, видећемо да је Он осуду прихватио као Божија вољу. На Пилатово питање:

„Мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт распети те, и власт пустити те?“

(Јн 19:10)

Господ је одговорио речима:

„Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго[…]“

(Јн 19:11)

Јер:

„Господу би воља да Га бије и да Га преда на муке; кад положи живот Свој у откуп за грех, видеће натражје, продужиће дане, и што је Господу угодно напредоваће Његовом руком. Видеће труд душе Своје и наситиће се; Праведни слуга Мој оправдаће многе Својим познањем, и Сам ће носити безакоња њихова.“

(Ис 53:10-11)

Тврда храна за теологију бунта. У сваком случају, највећа неправда у историји постаје извор вечне правде свима који верују у Име Господа Исуса Христа. Сваки народ је током историје имао свој „Макавејски устанак“, али после Крста Христовог противљење властима у име правде Божије за Цркву Христову просто није опција. Црква не руши ниједну власт, нити позива на њено рушење:

„Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене.“

(Рим 13:1)

„Будите, дакле, покорни свакој власти људској, Господа ради; ако цару, као господару; ако ли намесницима, као његовим посленицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; Као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије. Свакога поштујте, братство љубите, Бога се бојте, цара поштујте.“

(1 Пет 2:13-17)

О лажи теологије бунта да покорност припада само праведним владарима сведоче и следеће речи Светог Апостола Петра:

„Слуге, будите покорни, са сваким страхом, господарима, не само добрима и благима него и грубима. Јер је то благодат, ако неко подноси жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно. Јер каква је похвала ако грешите па кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Јер сте на то позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам пример да идете његовим стопама.“

(1 Пет 2:18-21)

Трпљење, дакле, неправде у свету који у злу лежи, у којем смо дошљаци и ходочасници, поштовање поретка, који је свакако неправедан, и обеснаживање зла чињењем добра у сваком поретку – то је пут Христов. У Првој Посланици Коринћанима Свети Апостол Павле укорева оне хришћане који су одлучили да пред судом траже правду за себе:

„И уопште је већ то пораз за вас што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не претрпите штету? Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!“

(1 Кор 6:7-8)

У истом духу су и сви савети које апостоли Христови дају робовима:

„Робови, будите послушни својим господарима по телу, као Христу, са страхом и трепетом, у простоти срца свога. Не радећи само привидно као да угађате људима, него као слуге Христове, творећи вољу Божију од срца, служећи драговољно као Господу, а не као људима.“

(Еф 6:5-7)

„Робови да буду послушни својим господарима, да им буду угодни и свему, да не противрече.“

(Тит 2:9)

„Робови будите послушни у свему вашим господарима по телу, не радећи само притворно као да људима служите, него у простоти срца, у страху Божијем. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима.“

(Кол 3:22-23)

„Они који су робови под јармом нека своје господаре сматрају достојнима сваке части, да се не би хулило на име Божије и на учење. А који имају вернике за господаре, нека не буду према њима немарни зато што су браћа, него нека им још боље служе…“

(1 Тим 6:1-2)

Црква ни у првим вековима, дакле, није позивала на рушење или нарушавање друштвено-политичког поретка, који је свакако био неправедан, неправеднији него иједан који имамо у савременом свету. Она то не чини ни данас.

Ипак то не значи да је Црква позвана да скрштених руку чека Други Христов долазак. Напротив, Црква следи Христов пример: чувајући мир, покорава се свакој власти људској, чини добро свакоме, колико је до Ње гради мир са свима, и тихујући у вери добија благодат Божију (Ис 30:15) која је сила за рушење утврђења зла и која, обарајући помисли и сваку гордост која устаје против познања Божијега, покорава сваки ум на послушност Христу (2 Кор 10:5).

Мир и светост – то је мисија Цркве Божије:

„Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа. Пазећи да ко не остане без благодати Божије; да не би некакав корен горчине узрастао и направио немир, и њиме се заразили многи.“

(Јев 12:15)

Заговорници теологије бунта, своје неверовање у Бога Откривења најчешће сакривају – и од себе и од других – двема оградама. Прва се тиче ноншалантног, једнопотезног одбацивања Старог Завета као старог; а друга се тиче стављања свега што у Новом Завету стоји насупрот њима и њиховој суманутој теологији у ограде „скорог очекивања Другог доласка Христовог од стране ране Цркве“.

Међутим, данас – пошто је сасвим могуће да Господ неће још неко време доћи – они Цркви нуде нову агенду: критичку, политички ангажовану, друштвено одговорну и надасве – научну! Тужна је истина, међутим, да уопште читав корпус лево-либералне политичке теологије, којој припада и  теологија бунта, има више додирних тачака са феминизмом трећег таласа него са Црквом Божијом. Иако је хуманизам изневерио на свим пољима, и данас је на снази његова „вера у човека“, и у такозвани прогрес (Хајдегер би имао шта да приговори, али сада немамо простора за његову критику).

Наиме, темељна политичка претпоставка у Модерни заснована је на антрополошкој грешци, на вери да је човек слободно и рационално биће, и да – као такав – он своје понашање може и треба да управи разумом.  Теологија бунта у потпуности рачуна на ову премису и, придружујући јој друге, изводи различите закључке – листом погрешне.

Теологија бунта, дакле – како сама исповеда – негује „антрополошки оптимизам“. Међутим, проблем је у томе што своју веру у „антрополошки оптимизам“ и у дигнитет човека она полаже на погрешне основе. Он не почива ни на покајању ни у страху Божијем, него на вери у силу разума и слободну вољу палога човека.

Овде није прилика да подробно указујемо на неодрживост идеје слободне воље, да тематизујемо питање људске рационалности, досежности знања и друге погрешне постулате философије просветитељства, али је важно да укажемо на чињеницу да концепт слободне воље – како је разуме егзистенцијалистичка философија и њен најпоганији пород: квир идеологија – њу не само да одбацују савремена неуролошка истраживања, него она нема никакве везе ни са Светим Писмом ни са Светим Предањем.

Нажалост, ова погрешна антропологија је узела маха у савременој академској теологији. Она поједностављује човека и, посматрајући га са становишта егзистенцијалистичке философије, цепа га на вољу и природу. Сасвим је логично да овако располућеном човеку није потребно очишћење срца, није потребан подвиг, није потребан Дух Свети ради освештања. Овако схваћеном човеку је потребно знање и разумевање. Спасење је, дакле, у академској теологији.

Хвала Богу, догмати Шестог Васељенског Сабора вољу везују за природу, и стоје као необориво упориште против овог лажног учења о човеку, о Цркви, о спасењу. Важно је да укажемо да у Светом Писму идеја слободне воље, као мета-стања из којег човек чистим мисаоним актима живи и поступа, не постоји.

Наредни пример је довољно илустративан:

„Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи. Него му је омилио Закон Господњи и о закону Господњем мисли дан и ноћ!“

(Пс 1:1-2, превод: Ђ. Даничић)

„Блажен човек који не иде на веће безбожника, и на пут грешника не стаде, и на седалиште погубника не седе. Него је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ.“

(Пс 1:1-2, превод: А. Јевтић)

Кључна разлика у овим преводима је начину на који је преведена именица חֶפְצוֹ (ḥefṣô), чије је основно значење: наслада, задовољство, милина, па чак и пожуда. И реченица гласи: Него му је наслада/задовољство/милина у Закону Господњем и о Закону Господњем мисли дан и ноћ!

Дакле, Бог нас учи да је човек биће срца, да је веома важно шта осећа. Јер човек гледа срцем, мисли срцем, делује из срца, бира срцем. Зато је важно да му милина буде у творењу правде Божије. Небројено је примера из молитвеног живота Цркве у којима свети вапију Богу да им исцели очи срца, да освешта очи срца, јер ми срцем живимо, срцем гледамо, срцем бирамо. Тако после Светог Причешћа молимо да нам Тело и Крв Христова буду:

„… на освештање очију срца…“

(Прва молитва благодарења после Светог Причешћа)

Додуше, у Светом Писму постоје бројна места у којима се говори о човековој слободи, али треба знати да – управо због тога што је човек биће срца а не чистих, од сопствене природе одвојених, мисаоних аката – човекова слобода није апсолутна:

„Јер када бејасте робови греха, слободни бејасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога од чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт. А сад, ослободивши се од греха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај – живот вечни.“

(Рим 6:20-22)

Дакле, они који су слободни од праведности – робови су греха; и обратно: они који су слободни од греха робови су праведности. Робови, дакле – увек робови, јер човек је неминовно у неком служењу.

„Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за праведност.“

(Рим 6:16)

„Нико не може два господара служити: јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.“

(Мт 6:24)

И постоје само две могућности: или смо робови греха, или робови праведности. Господ, дакле, уопште не претпоставља човеково служење самоме себи као неку трећу могућност. Слобода у Христу је служење и покоравање старешинама у Цркви.

„Јер сте ви браћо на слободу позвани; само не на слободу за угађање телу, него да из љубави служите једни другима.“

(Гал 5:13)

„Покоравајући се један другоме у страху Божијем.“

(Еф 5:21)

„Слушајте старешине своје и покоравајте им се, јер они бдију над душама вашим као они који ће дати одговор.“

(Јев 13:17)

Дакле, треба у потпуности одбацити наговор теологије бунта која се на идеју слободе и људског достојанства позива како би нарушила црквени поредак. Бог не изводи народ из Египта да би људи били „слободни“, него да би Њему служили (Из 7:16).

Када се у Светом Писму говори о разлозима из којих се Израиљ удаљио од Бога, често се каже да је ишао својим путем. Ићи својим путем, бити „слободан човек“, мислити „слободно“, говорити „слободно“ – то нису искушења Новога века:

„Лаж говоре један другоме, уснама лажљивим говоре из срца сујетна. Истребиће Господ сва уста лажљива, језик величави, људе који говоре: ‘Језиком смо јаки, уста су наша у нас, ко је господар над нама?“

(Пс 12:2-4)

Међутим, ђакон – слуга Божији – зна да слуга не говори без дозволе господара и пре првог возгласа на Светој Литургији смерно стоји пред дверима и тихо се моли:

„Господе, отвори усне моје, и уста ће моја казивати хвалу Твоју.“

(Пс 50:17)

Свети Апостол Петар упозорава да ће се, још у његово време, појавити лажни пророци у самој Цркви (тј. међу онима, дакле, који су стварно побегли од заблуда) и да ће проповедати о „слободи“:

„Јер говорећи надувене и сујетне речи прелашћују на телесне жеље и разврат оне који су стварно побегли од оних који живе у заблуди, обећавајући им слободу а сами су робови покварености…“

(2 Пет 2:18-19)

Тврдња да самим тим што смо постали чланови Цркве престајемо да будемо слуге, теолози бунта често користе као аргумент да у Цркви не треба да буде покорности. Међутим, на тај начин се, заправо, једном идеолошком флоскулом обеснажује и обесмишљава читаво Свето Предање Цркве, занемарује се духовна борба, која је тешка као Јаковљева (1 Мој 32:24-30). То није спаринг, него борба на живот и смрт.

Ми пали постајемо синови тек кроз покорност Богу, карање Божије, страх Господњи, покајање пред Богом, помиловање Божије и очишћење Духом Божијим – Који је Дух усиновљења. Тек тада а никако изван тога, или пре тога; а све то је читав наш живот. Усиновљење није улазница за биоскоп.

Уосталом, шта ћемо ми рећи? Ако је Син био послушан Оцу и то до смрти, зар ми да кажемо да смо слободни, или да не треба да будемо покорни старешинама у Цркви Божијој? Сатански је наговор таква „теологија“ – злосмрадни наговор.

И за страх Божији шта да кажемо? Теолози бунта отворено и јавно исмевају страх Божији. Али ако се анђели Божији, у страху од неприступне Славе Божије, покривају – шта ми да кажемо?

„Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…“

(Литургија Св. Василија Великог, Молитва Узношења)

„… јер Теби служити велико је и страшно и самим Небеским Силама.“

(Литургија Св. Јована Златоустог, Молитва Херувимске песме)

Ђакон – слуга Божији – позивајући верни народ да се причести, узвикује:

„Са страхом Божијим и вером приступите.“

(Литургија Св. Јована Златоустог)

Све молитве пре Светог Причешћа су у смирењу и страху Божијем:

„… да се чистим срцем, дршћућим разумом и душом скрушеном причестим Пречистим Тајнама Твојим…“

(Молитва пре Светог Причешћа Св. Симеона Новог Богослова)

Као и молитве благодарења:

„Благодаримо Ти, човекољубиви Владико, добротворе душа наших, што си нас и у данашњи дан удостојио твојих небеских и бесмртних Тајни. Исправи пут наш, утврди све нас у страху Твоме, сачувај живот наш…“

(Молитва благодарења за Свето Причешће)

„Спали трње свих сагрешења мојих; душу очистим мисли освештај, учврсти саставе с костима, просвети пет простих чула мојих и целог ме прикуј за страх Твој.“

(Молитва благодарења за Свето Причешће Светог Симеона Метафраста)

Да ли треба наводити небројене прозбе, јектеније, молитвословља, поуке светих људи? Човек просто остане запањен када слуша аргументе ове сумануте теологије. Она празнослови од почетка до краја и сведочи сваком створењу Божијем да њени гласноговорници:

„Говорећи да су мудри, полудеше.“

(Рим 1:22)

Нажалост, они, у име њихове личне побуне против институције благослова – који наравно може бити и горак (Јев 12:5-11) – негирају црквени поредак, позивају на промену устројства Цркве, заговарају тзв. „свету анархију“. У крајњој линији одбацују и страх Господњи. А сасвим је вероватно да ствари стоје обрнуто: да немајући страха Божијег одбацују послушање Цркви и започињу бунт. У сваком случају, будући слепи за истину која избија из сваке молитве светих, из живота Цркве, они у име своје обмане одбацују сва сведочанства Цркве Божије која стоје против њих; и наводе речи Светог Јована Богослова да љубав страх изгони (1 Јн 4:18), лукаво избегавајући да нагласе да Свети Јован Богослов пише о савршеној љубави.

Наиме, врхунац мудрости јесте љубав савршена, али је и почетак и средина, и све до савршене љубави присутан страх Господњи, који је чувар и педагог (ПрС 1:7). Најављујући служење Христово Богу Оцу, Пророк Исаија каже:

„И на Њему ће почивати Дух Господњи, Дух мудрости и разума, Дух савета и силе, Дух знања и страха Господњег. И мирисање ће Му бити у страху Господњем.“

(Ис 11:2-3)

Дакле, Дух Свети, Који је Дух знања и страха Господњег, почиваће на Христу, тако да ће Његово мирисање (наслада, милина) бити у страху Божијем. Када би знали о чему је реч, колико је за човека спасоносан страх Божији, како га чува у мудром и разборитом животу, у покајању и сећању на Страшни суд Божији, повукли би све што су икада рекли или написали на ову тему.

И овде долазимо до централног проблема. Увек и на сваком месту треба истицати да  теологија бунта, у својој сржи, није теологија покајања. Она не долази из покајања, нити људе води покајању. То је теологија људске сујете и смрад јој је у непокорности Богу (види Ис 11:3). А заправо:

„У њиховим устима нема истине, срца су им сујетна, грло им је гроб отворен, језицима обмањују.“

(Пс 5:9)

Али оставимо горчину и оно што није, и окренимо се ономе што јесте.

На самом крају Књиге Изласка имамо сведочанство о једном веома неочекиваном догађају под Синајем. Наиме, пошто је начинио Скинију – светилиште – у складу са виђењем које је имао на гори, Пророк Мојсије није могао да уђе у њу, иако је она начињена у ту сврху – да буде „Шатор од састанка“ Бога са Његовим народом (2 Мој 40:35).

У самој Књизи Изласка се не наводи тачан разлог из којег Пророк Мојсије није могао да уђе у Скинију. Ипак, из оног што је у Светом Писму већ речено постаје јасно и оно шта је овде прећутано. Наиме, у Књизи Изласка видимо да Бог ствара свет и да жели да обитава међу људима. Заједница је трагично изгубљена човековим преступом. Међутим, први пут после човековог пада тема обитавања Божијег са људима се враћа у историју: у Књизи Изласка Бог захтева од Израиља да му начини Скинију, Шатор од састанка:

„[…] светињу, да међу њима обитавам.“

(2 Мој 25:8)

Штавише, Бог управо ради тога и изводи Израиљ из ропства фараону:

„И обитаваћу међу синовима Израиљевим, и бићу им Бог. И познаће да сам Ја Господ, Бог њихов који сам их извео из земље египатске да бих обитавао међу њима, Ја Господ, Бог њихов.“

(2 Мој 29:45-46)

Домострој спасења, дакле, има за циљ обнову обитавања Бога са људима. Ову истину ми исповедамо на свакој Светој Литургији:

„Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на Небо и даровао нам Царство Твоје будуће.“

(Молитва Анафоре, Литургије Светог Јована Златоустог)

Дакле, Бог жели да оствари Своју првобитну намеру: да обитава међу људима. Међутим, Бог нас учи да постоји суштински проблем у томе – дословно суштински. Наиме, Бог је Свет (Qadosh), а ми нисмо. Бити свет значи бити издвојен, јединствен, припадати другој равни постојања, бити сасвим другачији.

Јединственост Божија огледа се пре свега у Његовој вечности. Једино је Бог вечан и у томе је Његова другачијост у односу на све постојеће (Рим 1:20). Вечност је, дакле, основна карактеристика Бога Господа – Онога Који Јесте. Из ње извире – да се тако изразимо – Слава Божија, која је такође јединствена и са којом се ништа не може упоредити. Стојећи пред Славом Божијом, која је неприступна створењима, Херувими заклањају своја лица – у страху Божијем.

Ако је Слава Божија неприступна анђелима, шта да кажемо за човека? Одговарајући Пророку Мојсију на његову молбу да види Славу Божију, Господ нас учи да:

„[…] не може човек Мене видети и остати жив.“

(2 Мој 33:20)

Међутим, човеково садашње стање, у којем он не може да буде учесник Славе Божије, није природно, већ је пало и унижено. Човек је имао славу већу од свих Божијих створења. На њему је почивао одсјај Славе Божије, због које је човек био сличан Богу. Таквим га је Бог створио. Али човек је сматрао за отимање то што је сличан Богу, па је себе узвисио желећи да постане истоветан Њему (види Флп 2:6-10). Зато га је Бог унизио учинивши да му се противи све шта му је било покорено, док се не врати у прах из којег је створен (1 Мој 3:17-19).

„Јер сваки који себе узвисује понизиће се[…]“

(Лк 14:11)

И уместо у покорности и Слави Божијој, човек пребива у гордости – која је испразност, надувеност ништавилом – и тражећи своју славу налази своју нагост, срамоту и смрт. Ово је једна од кључних истина Откровења Божијег без које није могуће разумети домострој спасења и мисију Цркве у свету.

Дакле, јасно је да човек, у свом палом стању, не може видети славу Божију и остати жив. У истом духу је и следећа поука Божија. Приликом Изласка из Египта Бог одбија да иде усред Израиља:

„[…] јер Ја нећу ићи усред тебе, јер си народ тврдоврат, да те не бих сатро на путу.“

(2 Мој 33:3)

„[…] ви сте народ тврдоврат, ако само на трен узидем усред тебе истребићу те…“

(2 Мој 33:5)

Али само неколико поглавља пре ових речи (2 Мој 29:45-46) ми сазнајемо да Бог ради обитавања међу људима изводи Израиљ из Египта. Овде, међутим, сазнајемо да је човекова непокорност, тврдовратост препрека за Божије обитавање међу људима и то таква да изазива осуду праведног гнева Божијег. Дакле, једнако као и у Рају и овде човекова гордост и непослушност поново су означене као основна препрека заједници Бога и људи. Ово је важно да имамо на уму управо због теологије бунта која од свог првог корака сведочи да не стоји у истини, да није  теологија Цркве. Но вратимо се од лажи ка истини.

Осим поменутог, ми у Светом Писму сазнајемо да непокорност Богу није једина препрека да Он обитава у нама. Наиме, будући да је апсолутно праведан, Бог не може имати никакву заједницу са неправдом. Он је потире – као што светлост потире таму.

„[…] јер шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има светлост са тамом?“

(2 Кор 6:14)

Ову истину исповедамо улазећи у олтар, изговарајући у страху Божијем речи петог псалма, на чијем се почетку јасно каже:

„Јер си Ти Бог који неће безакоња; у Тебе нема места ко је зао. Безбожници неће изаћи пред очи Твоје; ти ненавидиш све који чине безакоње. Потиреш лажљивце; на крвопиоце и лукаве мрзи Господ.“

(Пс 5:4-6, види и Пс 24:3-6)

Дакле, ни најмања неправда нема места у Богу.

„Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бога.“

(Еф 5:5; види и Гал 5:19-21)

„И неће ући у њега ништа нечисто…“

(Отк 21:27)

Јасно је да неправедни људи не могу бити у заједници са Богом, јер Бог је огањ који сажиже (5 Мој 4:24). Знајући ово, Исаија стојећи пред Славом Божијом узвикује:

„Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима.“

(Ис 6:5)

 Теологија бунта, међутим, проповеда бога који је искључиво милостив према човеку и пун „разумевања“. Он прихвата све животне стилове људи – хомосексуалност поготово – на то је посебно толерантан. Уопште њему су О. К. све сексуалне оријентације. Његов животни мото је: Живи, и пусти друге да живе. Једино му је важно да смо опредељени за „праве вредности“ – на првом месту за једнакост свих. Ово је, заправо, сатанска теологија. Она се у свему противи Богу Откривења – и о томе се мора отворено говорити, без икакве ограде.

Са друге стране стојећи, Свети Апостол Павле о теми праведног гнева Бога Откривења каже следеће:

„Ако ли наша неправда објављује праведност Божију, шта ћемо рећи? Зар је Бог неправедан када показује гнев? Као човек говорим. Никако! Јер како би онда Бог могао судити свету?“

(Рим 3:5-6)

Дакле, пред собом имамо истину да се на преступника, поготово на непокорног човека, излива праведан гнев Божији који га сажиже. Истовремено имамо и Божију бригу да се управо то не деси. Бог не жели смрт грешника, него да се обрати и жив буде (Јез 33:11). А поврх свега имамо неизмерну ревност Божију према човеку: Бог жели да буде у заједници са својим створењима.

Реч је, дакле, о својеврсном парадоксу који се изражава у чувеним речима Светога Писма приликом откривења Славе Божије једном смртнику – Пророку Мојсију. Наиме, када је Слава Божија, коначно, прошла близу Мојсија који се сакрио у раселини стене, он је чуо следеће речи:

„Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, дуготрпељив и многомилостив и истинит. Који чува милост хиљадама, прашта безакоња и неправде и грехе, који не правда кривога, и походи грехе отаца на синовима и на унуцима до трећега и четвртога колена.“

(2 Мој 34:6-7)

Овде се налазимо пред поменутим парадоксом. Он је нашао свој ликовни приказ у чувеној икони Христос Пандократор, из VI века, насликаној управо на Синајској гори. А парадокс је у следећем: ако је Бог многомилостив, прашта безакоња и неправде и грехе, зашто не правда кривога?

Стојећи пред овим парадоксом, полако почињемо да разумевамо тајну Божијег домостроја спасења. Бог историјом управља тако што устројава спасење човека, обнављајући заједницу са њим. Наиме, Бог жели да човека – идолопоклоника, Свога прељубника и вероломника – врати Себи. Бог је Ревнитељ!

Дакле, човекова кривица може бити опроштена од стране Бога, али не може бити занемарена. Бог не жели да људима просто опрости грехе, па да они наставе својим путевима. Бог жели да се људи обрате ка Њему, свим срцем својим, да буду чисти и непорочни (види Еф 5:27) да би Он обитавао у њима. Бог је Женик. Бог је Ревнитељ. Бесконачна, нестворена, безумна љубав Бога Господа!

„Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће њихово неверство укинути верност Божију?“

(Рим 3:3)

„Ако ми изневеримо, Он остаје веран, јер се не може Самог Себе одрећи.“

(2 Тим 2:13)

И заиста, свети људи који су познали љубав Божију за њу кажу да превазилази разум:

„Да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте укорењени и утемељи у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“

(Еф 3:17-19)

Старац Пајсије Светогорац каже:

„Божански ерос — то је нешто више од љубави према Богу — то је безумље! И ја имам мало искуства духовног безумља које произлази од Божанског ероса. Тада човек долази у стање светог расејања и не жели да мисли ни о чему осим о Богу, осим о светом, духовном и небеском.“

(Слова Старца Пајсија Светогорца, Том V „Страсти и врлине“)

Дакле, тајна домостроја спасења лежи у Божијој неизмерној милости и ревности за човека. Ако се сада, коначно, вратимо теми Скиније и разлогу из којег Пророк Мојсије није могао да уђе у Шатор од састанка, видимо да је Светињу испунила Шекина – Слава Господња – и да Мојсије зато не може да јој приступи. Слава Божија је неприступна – тако се завршава Књига Изласка.

Наредна сцена је од изузетног значаја. Она, међутим, наступа у новој књизи – Књизи Левитској. На самом почетку ове књиге видимо да Бог дозива Мојсија из Скиније, желећи да му објави начин на који људи – и поред тога што су „тело и крв“ – могу приступити Слави Божијој. Наиме, Бог Мојсију даје прописе очишћења, и додаје:

„Тако ћете одлучивати синове Израиљеве од нечистота њихових, да не гину због нечистота својих, скрнавећи Шатор Мој што је усред њих.“

(3 Мој 15:31)

„Кажи свему збору Израиљеву: бићете свети, јер сам Ја Свет, Господ Бог ваш.“

(3 Мој 19:2)

„Јер сам Ја Господ Бог ваш и посветићете се и бићете свети, јер сам Ја Свет […].“

(3 Мој 11:44)

Када је о човековој нечистоти реч, Бог нас учи да је она слојевита. Нажалост, с обзиром да је у нашој академској теологији преовладала антропологија егзистенцијалистичке философије, ми смо склони да о греху размишљамо искључиво као о свесном, вољном чину. Ипак, такво разумевање нас неминовно доводи у неизбежну колизију са књигама Старог и Новог Завета, и са богослужбеним текстовима наше Цркве.

Ако је човекова нечистота ствар свесног прекршаја и једино тога, како можемо да у Молитви пред Свето Причешће кажемо:

„… и још верујем да је ово Само Пречисто Тело Твоје, и да је ово Сама Часна Крв Твоја; стога Те молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја хотимична и нехотимична…“

(Молитва пред Свето Причешће)

Како, у молитви после Светог Причешћа можемо молити Бога нам дарује да се причешћујемо до последњег свога даха са чистом савешћу и на отпуштење грехова? Чему Свето Причешће „на опроштење грехова“, ако је савест већ чиста?

Или како је могуће да свештеник омивајући руке своје пред обилазак око Жртвеника каже да ће умити у праведности својој руке своје да би обишао око Жртвеника?

Или зашто Господ на Тајној вечери инсистира да Светом Апостолу Петру опере ноге, иако после само неколико стихова каже да су они сви већ чисти због речи коју им је Он говорио? Ове речи Христове – наравно – нису сувишне и имају велики значај, иако нам он често промиче.

У нашем неразумевању проблема човекове нечистоте, често ћемо чути теологе бунта да о греху прародитеља говоре као о промашају – иако он строго узевши није био промашај него преступ. Свети Апостол Павле је у томе изричит (Рим 5:17-19), јер је разлика између нечистоте, промашаја и преступа веома важна.

Али пре него што се посветимо овој важној теми и ономе што из ње следи, пажњу ћемо обратити на оно шта за теологију бунта представља „тврду храну“, а истина је о нашем спасењу. Наиме, у Књизи Левитској Бог нас учи да је за очишћење човека, без обзира о којој врсти нечистоте је реч, неопходна жртва. Неопходан је откуп, јер је плата за грех смрт. Другим речима, да људи у близини Славе Божије „не гину због нечистота својих“ неопходан је откуп. Правда се мора испунити, јер Бог је апсолутно праведан. Човек зато приноси жртву, јер животом жртве откупљује свој живот (Јев 9:22).

Међутим, у старозаветној пракси жртвоприношења присутна су два недостатка. Најпре, стално приношење ових жртава сведочи да оне нису могле заиста да очисте људе од њихових нечистота (Јев 10:1-4); и – што је важније – оне су биле само одлагање неизбежног: смрти човекове. Човек је и даље био под проклетством Божијим. О чему је тачно реч?

У заупокојеној служби се на неколико важних места исповеда истина о смрти. Она је наступила као последица Божије заповести, тј. као проклетство којим Бог кажњава човека за првородни грех. Никакви покушаји теолога бунта – али и других савремених теолога који покушавају да се додворе људима без реда и поретка – никакви, дакле, покушаји да се ова истина ублажи тумачењима и развлачењима по разним „контекстима“ у којима испада да је човек „активирао смртност“ и слично не воде познању истине Божије; не воде познању Његове бескрајне ревности, Његове апсолутне правде и неизрециве милости. Једном речју: не воде познању Бога Откривења.

Истина је да је Бог човека проклео смрћу, а смрти је придружио невоље, жалости и патњу (1 Мој 3:14-19). Ипак, у горе поменутим молитвама заупокојених служби читамо и следеће:

„… али Ти си исти Спаситељу наш рекао и ово: да свако ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и Ти ћеш га васкрснути у последњи дан.“

(Икос опела)

Дакле, насупрот – не „проклетства смрти“ него – проклетства човека смрћу, стоји благослов човека животом. Овај благослов који се помиње у Икосу опела дат је Аврааму. Наиме, Њему је Бог дао заветно обећање да ће у његовом потомку бити благословени сви народи на земљи (1 Мој 22:18).

И сада се налазимо се пред најважнијим парадоксом у домостроју спасења. Пред нама су Божији благослов и Божије проклетство. Проклетство Адама се односи на све људе, али и благослов Авраамов се односи на све људе; а знамо да благослов и проклетство важе као живот и смрт (5 Мој 30:19). Притом знамо и да се Реч Божија не може укинути (Јн 10:35). Дакле, морају се испунити и проклетство и благослов.

Усмеравајући сада поглед на Голготу, гледајући Господа Исуса Христа како виси прикован за Крсно дрво, схватамо да су испуњени и проклетство Божије и благослов Његов. Тишином треба подвући ово место… Или са Светим Апостолом Павлом узвикнути из свег гласа:

„О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитљиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!“

(Рим 11:33)

Јер:

„Христос нас је искупио од проклетства Закона поставши за нас проклетство, јер је написано: ‘Проклет је сваки који виси на дрвету’; да на народима буде благослов Авраамов у Христу Исусу…“

(Гал 3:13-14)

„Јер нас љубав Христова обузима па овако расуђујемо: да ако један за све умре, то сви умреше.“

(2 Кор 5:14)

„А он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему нашега мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки од нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њега безакоње свих нас.“

(Ис 53:4-5)

„Избриса обвезницу која нас оптуживаше и беше против нас, и уклони је приковавши је на Крст.“

(Кол 2:14)

Христовим Крстом је испуњено праведно проклетство Божије смрћу, али је и Христовим Васкрсењем испуњено преизобилно благосиљање Божије животом вечним. Другим речима, на Христу је испуњена „свака правда“ погружењем у смрт (види Мт 3:15), и кроз Њега је изливено преизобиље милости Божије васкрсењем у живот вечни, у загрљај Божији из којег нас ништа не може одвојити.

„Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар не може одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“

(Рим 8:38-39)

Када говоримо о проклетству Божијем треба имати на уму да из уста Божијих не може тећи и слатко и горко (Јак 3:11), што значи да је проклетство Божије ради благослова, да је казна Божија ради добра, да је гнев Божији ради милости. Ово је храна којом нас хране Свето Писмо и Свето Предање; то је храна којом нас крепе свети оци Цркве. Бог је човека проклео патњом, жалошћу и смрћу, по праведном суду Своме (Анафора Св. Василија Великог), али не ради одмазде, него да човекова одвојеност од Бога, која је зло по себи, не постане његова коначна и вечна истина.

Ако се сада вратимо на Књигу Левитску, видећемо да су старозаветне жртве само сенка Христове Жртве, која једина има силу да човека заиста очисти и настани га – не у близину рукотворене Скиније – него „иза завесе“, у само Небо, пред лице Господа Бога Саваота. Нећемо се посебно бавити овом божанственом темом, вечним истинама о нашем спасењу, у којем учествујемо као чланови народа Божијег, јер нам је важно да нашу пажњу поново усмеримо на човеков боравак у времену, у историји.

Када говоримо о домостроју спасења свесни смо да оно још није доведено до краја. Ми чекамо Други долазак Христов, којим ће Слава Божија испунити сву творевину, укидајући сваку неправду и нечистоту. До тада, знамо да:

„… жарким очекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега.“

(Рим 8:19-23)

Читава творевина чека избављење од пропадљивости, а оно ће се догодити јављањем деце Божије у Слави Божијој, које су лишени због греха прародитеља и због својих грехова:

„Јер сви сагрешише и лишени су Славе Божије.“

(Рим 3:23)

И док творевина жарким очекивањем очекује да се јаве синови Божији у Слави Очевој, сами људи чекају избављење тела. Не избављење од тела, као да душа треба да живи изван тела – иако душе покојника живе и након смрти – као да је ради тога створена; него чекамо избављење самих тела.

Да бисмо разумели, заједно са свима светима, о чему је овде реч, морамо правилно разумети наше садашње стање као нагост, тј. као срамоту. Човек није у садашњем стању достојанствен него је понижен, да би се кроз смирење вратио Богу.  Теологија бунта упорно промашује ову основну истину домостроја спасења.

Створени смо за богосличност, за обитавање Славе Божије у нама. Међутим, човек је лишен Славе Божије због преступа и нашао се у срамоти, у нагости тела (1 Мој 3:7). Не као да пре греха нисмо били наги (1 Мој 2:25), него смо били обучени у Славу Божију. Јасно је, дакле, да је први човек је имао своју нагост и Божију Славу. Првобитна слава човекова је, дакле, сва била у Слави Божијој – и једино у њој. Када потражимо своју славу, проналазимо једино своју нагост.

„Јер сваки ко себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“

(Лк 14:11)

И ако се питамо зашто ми који већ имамо прве дарове Духа Светога и даље уздишемо чекајући избављење самога тела (Рим 8:23), зашто се просто тела не ослободимо, зашто га „не свучемо“, пошто душа свакако може живети у Богу – истинит одговор даје нам Свети Апостол Павле:

„Јер пребивајући у овоме шатору, уздишемо оптерећени, зато што нећемо да се свучемо, него да се још [више] обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно.“

(2 Кор 5:4)

И додаје:

„А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа.“

(2 Кор 5:5)

Дакле, Бог не жели да тело преда смрти. Тело је створено да у њему обитава Слава Божија. Бог ће своју првобитну намеру и остварити. Човек се, дакле, неће „свући“ да би душа отишла у вечни живот у Богу, а тело се предало смрти; него ће се „још обући“ у Славу Божију, да би Живот прогутао оно што је смртно – тј. тело наше (2 Кор 5:4; види и 1 Кор 15:53-55). И будући да је Сами Бог Свој Дух положио као закуп за човеково тело – ко ће отети?

Међутим, уздисање у телу је тема којој морамо посветити пажњу због теологије бунта, којој не треба оставити ни педаљ простора да своје обмане представља као теологију Цркве Христове.

Један од највећих проблема савремене теологије односи се на покушај да се  теологија Цркве накалеми на хуманистичку антропологију, на веру у човека; на достојанство човека. Ова антропологија изнутра разара црквени поредак, али и ствара теологију непокорности, штавише теологију бунта; теологију која нити долази из покајања, нити води спасењу.

Теологија бунта негује „антрополошки оптимизам“ – који је један од основних постулата хуманизма и философије просветитељства. Пристајањем на идеју јаке слободне воље, срце је изгубљено као централни теолошки појам.

Страсти не представљају никакав проблем за живот у Христу, нити за богопознање, нити за спасење. Борба са страстима, подвиг, молитва, послушање, покорност, божанско просветљење, то је све заједно – у једном маху – постало сувишно. Просто није примерено да се такве теме пласирају академској заједници. То може бити и увредљиво. Поменуте теме се евентуално могу регистровати као један стил унутар православног искуства – који је изван домашаја научне методе.

Додатни проблем је то што се у теологији бунта људско достојанство разумева као човеков посед, ма како он живео. Као таква, она идеолошки спречава сваку подређеност човека човеку. Међутим, теологија бунта на тај начин занемарује и Свето Писмо и искуство Цркве. Она принципијелно – острашћено и идеолошки – устаје на сваки поредак, на саму идеју власти. Она жели да најпре Цркву „ослободи“ од поретка а онда да „ослобођење“ друштва постане мисија саме Цркве.

Нажалост, без објаве отвореног рата против православља, егзистенцијалистичка философија као доследан наследник философије хуманизма је нашла своје плодно тле у академској теологији и потиснула је у други план све што је у Цркви заиста важно – читаво њено свештено искуство – покушавајући да наметне нове обрасце мишљења и веровања, потпуно туђе Јеванђељу Христовом.

Једна од најтужнијих појава ове теологије је покушај да Цркву установи као активног чиниоца друштвено-политичких промена – поготово у домену борбе против неправде у свету. Али да бисмо разумели колико је ово погрешна идеја, неопходно је најпре да укажемо на дубину човекове неправде. У тој спознаји нам Господ открива и истинско стање човека и дарује нам истински лек.

У Књизи Левитској, као и у другим књигама Светог Писма, сазнајемо да поред хотимичних грехова – тачније преступа – постоје и нехотимични греси – тачније промашаји – који једнако захтевају очишћење. Наиме, Адам у рају није направио промашај, како неки говоре, него је направио преступ, и Свети Апостол Павле је у томе изричит (Рим 5:12-19).

Нехотимични грех се дословно назива промашај, а хотимични грех је преступ. Безакоње је теже и од преступа јер није реч о појединачном свесном чину, већ означава стање човека, тј. човеков изопачен начин живота; дакле, велику удаљеност од Бога. Безакоње такође може бити из незнања, а може бити и последица противљења Богу. Преступ је, дакле, ствар непокорности, непослушности, а не ствар промашаја. Ако је непокорност заповести узрок палог стања човека, онда је јасно да је послушности почетак враћања Богу:

„Јер као што кроз непослушност једнога човека посташе многи грешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“

(Рим 5:19)

Управо тако смо и сазнали у Књизи Изласка да је прва препрека Божијем обитавању међу људима – непослушност, тј. непокорност (2 Мој 33:3,5). Затим сазнајемо да човек и када постане покоран Богу, ипак мора да се очисти од својих грехова – хотимичних и нехотимичних – јер ништа нечисто не може обитавати у заједници са Богом. Поврх свега реченог, у Књизи Левитској сазнајемо да постоји проблем дубљи и од греха схваћеног као дело – вољно или невољно. Наиме, веома јасно и недвосмислено се указује да је човекова базична нечистота – нечистота самога тела.

Не морамо да имамо посебна знања из медицине да бисмо телесне течности довели у везу са човековим жељама и пожудама, нагонима и страстима, које поробљавају човека. Али, послушајмо најпре Светог Апостола Павла, јер он овај проблем – проблем наше базичне немоћи – описује на начин који је искрен и потресан и који важи за свакога човека.

„Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него оно што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу […] тада то не чиним ја, него грех који је у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети – то налазим у себи, али учинити добро – то не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним; него зло, што нећу, оно чиним. А када чиним оно што нећу, онда не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, злом ми је присутно. Јер се радујем закону Божијем по унутарњем човеку; али видим други закон у удовима мојим који се бори против закона ума мога, и поробљава ме законом греха који је у удовима мојим. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?“

(Рим 7:15-24; види и Мт 26:41)

Јадни човек! Толико о достојанству човека има да каже Свети Апостол Павле. Не као да не зна за шта је човек створен, него тако што говори истину о нашем палом стању – чак и нас који, милошћу Божијом, стојимо у Христу.

Цитирано место сведочи да човекова грешност није ствар воље – иако и то може да буде случај. Јер, чак и када знамо вољу Божију, и када мрзимо на грех желећи Богу да угодимо, чак и тада не можемо да будемо праведни због „закона тела“ који нас поробљава. Ако грешност није ствар воље, проблем човекове неправедности није етички. Наравно, није ни јуридички. Фарисејско учење о спасењу је стога погрешно. Оно се не спушта у дубине човека, такорећи у тело, тачније не вапије Богу за очишћење тела на прави начин.

Ова је једна од познатијих напетости која влада између учења Господа Исуса Христа и учења фарисеја. Наиме, свима је јасно је да тело мора да буде очишћено да би човек могао да обитава у Богу, али је питање шта тачно значи очишћење тела. Сви се слажу да је потребно спољашње очишћење тела – које је у купељи, од Мојсија (2 Мој 19:10) преко бројних очишћења, све до Јована Крститеља. Међутим, неопходно је очишћење тела изнутра. О томе Свети Јован Крститељ јасно и недвосмислено говори:

„Ја вас очишћујем водом [βαπτίζω ἐν ὕδατι] за покајање, а Онај Који долази за мном јачи је од мене […] он ће вас очистити Духом Светим и огњем [βαπτίσει ἐν Πνεύματι Ἁγίῳ καὶ πυρί].“

(Мт 3:11; види и Дап 2:1-4)

Дух Свети, дакле, очишћује човека изнутра. Фарисеји, не схватајући дубину проблема, греше и када уче да држање Закона човека чини праведним пред Богом. Међутим, од оваквог схватања нас чува сама Тора. Она нас учи да је и најмања заповест њена једнако важна као и све друге, па је кршење и најмање заповести – па чак и једне цртице из Закона – истовремено кршење целог Закона Божијег.

„Јер ко сав Закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све. Јер Онај Који је рекао: ‘Не чини прељубе!’ рекао је и: ‘Не убиј!’ Ако, дакле, не учиниш прељубу а убијеш, постао си преступник Закона.“

(Јак 2:10-11)

„А опет сведочим свакоме човеку који се обрезује да је дужан сав Закон творити.“

(Гал 5:3)

„Јер сви који су од дела Закона под проклетством су, јер је написано: ‘Проклет је сваки који не остане у свему што је написано у књизи Закона, да то твори.’“

(Гал 3:10; види и 5 Мој 27:26)

Потребно је, дакле, испунити све, „сваку цртицу“ Закона Божијег, и никада је у току живота не прекршити – што је практично немогуће. Ако је немогуће испунити Тору, чему онда она служи? Апостол Павле каже да служи познању воље Божије, а још више познању човекове немоћи да је испуни.

„Јер Бог све затвори у непокорност, да све помилује“

(Рим 11:32; види и Гал 3:22)

Али, чак и ако оставимо као хипотетичку могућност да је човек кадар да испуни сав Закон Божији (Мт 5:18-19), Господ Исус Христос нас учи да човекова правда мора бити већа од фарисејске, јуридичке, да би прошла праведан Суд Божији.

„Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско. Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки ко се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: ‘Рака!’ биће крив Синедриону; а ко рече: ‘Будало!’ биће крив паклу огњеноме.“

(Мт 5:21-22)

Господ, дакле, описује три различита степена суда: световни, црквени и Божији, и показује да виши степен суда има строжи критеријум. Суд Божији је апсолутно праведан. Њега је човеку немогуће проћи (Пс 143:2). Људима је немогуће да се спасу (Мт 19:26) – али је Богу све могуће. Дакле, упркос томе што понекад можемо и добро учинити, истина о нама је следећа:

„Када дакле ви, зли будући, умете добре дарове давати деци својој, колико ће више Отац небески дати Духа Светога онима који ишту од Њега?“

(Лк 11:13; Мт 7:11)

„Зли будући“ – Господ се овде не обраћа некој посебној групи људи, него говори истину о свима нама.

„Нема ниједног праведног, Нема онога који разуме, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога.“

(Рим 3:10-12)

Дакле, Бог је на јасан и недвосмислен начин ставио до знања да смо сви грешни и да се не можемо спасити. Поврх тога, Господ је указао и на исходиште наше неправедности. Оно је дубоко у недокучивој ћуди наших срца.

„Срце је поквареније од свега и болесно је на смрт, ко ће га познати.“

(Јер 17:9)

„… јер је мисао срца човечијег зла од младости његове […]“

(1 Мој 8:21)

„Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе…“

(Мк 7:19-23)

Изнутра, дакле, из дубине свога бића човек просто није праведан.

„Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“

(Мт 6:22-23)

У нама је тама, дакле, тама и ми покушавамо да је осветлимо начином на који гледамо на Бога, на свет, на саме себе. Научили смо каква је воља Божија и знамо како треба да живимо. Међутим, ми и поред тога јасно примећујемо да су у начину на који гледамо на све око нас и даље су присутне хуле, сујета, завист, грешне помисли, зла расуђивања, срамне жеље, лукави планови. И ако видимо да је оно што треба да осветли таму нашег тела и само превладано тамом из дубине тела, колика ли је тек тама у дубини нашег тела.

Античко учење најзначајнијих грчких философа о човеку као бићу разума, које самим сазнањем моралног закона постаје праведан, просто није тачна. Библија сасвим другачије говори о нама. Слабашна је наша светлост, преслаба. Човеку је немогуће да победи таму тела, „закон тела“. Човек није и не може бити праведан.

Ова спознаја је страшна, јер значи смрт и гора је од смрти. Она слама срце. Али када се дух смрви и срце скруши до Ада, тада исповедамо једину истину о нама коју Бог љуби: Ништа сам Господе – спаси ме! И тада сведочимо:

„… истина и милост срешће се […]“

(Пс 85:10)

Јер иако је тама над безданом нашег срца:

„Дух Божији дизаше се над безданом. И Рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.“

(1 Мој 1:2-3)

„Ти распаљујеш светлост моју; Господ просветљује таму моју.“

(Пс 18:28)

„У тами сија светлост праведницима од Доброга, Милостивога и Праведнога.“

(Пс 112:4)

Од највеће важности је да разумемо да ова светлост није створена, већ је Дух Свети Тај који наша срца просветљује и освештава, тј. чини светим.

„Јер Бог Који рече да из таме засија светлост, Он [Сам] засија у срцима нашим, ради просветљења познањем Славе Божије у лицу Исуса Христа.“

(2 Кор 4:6)

„И даћу им једно срце и нов Дух метнућу у њих, и извадићу из тела њиховог камено срце и даћу им срце меснато.“

(Јез 11:19)

„И даћу вам ново срце, нов Дух метнућу у вас, и извадићу камено срце из тела вашега, и даћу вам срце меснато. И Дух Свој метнућу у вас, и учинићу да ходите по мојим уредбама и законе моје да држите и извршујете.“

(Јез 36:26-27)

Дакле, Сами Бог је Светлост која ће сијати у човеку.

„Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога…“

Нажалост, ретко се истиче да је, поред обећања Сина, најважније обећање Божије у Старом Завету обећање Светога Духа. За Њиме су старозаветни пророци вапили схвативши своју немоћ. Њега је Отац обећао како би коначно учинио да човек ходи по Његовој вољи (Јез 36:26-27).

Дух Свети је обећање од Оца, дато преко Пророка Јоила, каже Свети Апостол Петар на Педесетницу (Дап 2:16, Јл 2:28-29). Најважније обећање Христово такође је обећање Светога Духа. Чак четири пута на беседи током Тајне вечере Господ обећава да ће, након одласка Оцу, умолити Оца да им ниспошље Духа Светога.

Силазак Духа Светога на апостоле је рођење Цркве. Од кадила до Тела и Крви Христове, све што Црква приноси Оцу, приноси ради примања Духа Светога.

„За принесене и освештане часне Дарове, Господу се помолимо.“

„Да, човекољубиви Бог наш, примивши их у Свој Свети и Наднебески и Умни Жртвеник, ниспошље нам за то благодат и дар Светога Духа.“

(Јектенија после претварања принесених дарова – после Епиклезе)

Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом:

„… на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа…“

(Молитва приклањања глава)

Јер ми једино Духом Светим постајемо кадри да творимо вољу Божију, јер Дух Свети, Који је Сушти Бог, у нама чини и хтење и деловање правде Божије (Флп 2:13).

„Велим пак: по Духу ходите и похоту телесну нећете чинити.“

(Гал 5:16)

Важно је да нагласимо да Свети Апостол Павле Васкрсење Господа Исуса Христа поистовећује са нашим животом у Духу Светоме. Значајно је да видимо како он то чини:

„Ако ли живи у вама Дух Онога Који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај Који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом Својим Који живи у вама. Тако дакле браћо, нисмо дужни да по телу живимо; јер ако живите по телу помрећете; ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божији они су синови Божији.“

(Рим 8:11-14)

Дакле, и васкрсење тела и победа телесног начина живота је дело Духа Светога. О самом васкрсењу, пак, учи:

„А ово кажем, браћо, да тело и крв не могу наследити Царства Божијег, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост. Ево вам казујем тајну: нећемо сви помрети, а сви ћемо се променити, уједанпут, у трептају ока, при последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се променити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно у бесмртност.“

(1 Кор 15:50-53)

Дакле, неће сви умрети и васкрснути, јер није поента у умирању као таквом – него у умирању за грех, на шта смо позвани већ сада. И није поента у васкрсењу као таквом, него у промени нашега тела.

„[…] и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се променити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост […]“

(1 Кор 15:52-53)

Промена је, дакле, кључна и за оне који ће васкрснути и за оне који ће живи дочекати Други Христов долазак. Промена – а не устајање из мртвих као такво. Ову промену, међутим, већ сада почињемо да живимо ми које Дух Свети походи; док они на којима Дух Свети почива – они су већ сада достигли бестрашће. То је свештено искуство наше Свете Цркве. И они и ми, дакле, имајући ово искуство, имамо предокушај Царства Божијег које је већ сада ту, иако није дошло у својој пуноћи.

Наиме, ми смо већ закључили да грех није етички проблем, нити јуридички, него онтолошки. Да бисмо били праведни, да бисмо истински творили вољу Божију, неопходно је да постанемо свети, другачији, да се претворимо – а бива само Духом Светим – као што и молимо и призивамо и преклињемо:

„… ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове.“

(Молитва Епиклезе)

Ипак, треба нагласити да ова промена није трансупстанција, ми не постајемо нестворени, јер Бог је Једини Свети. Реч је о примању Силе Божије, којом тело престаје да буде тело душевно и постаје тело Духовно (1 Кор 15:44) – обиталиште Славе Божије.

„Не знате ли да сте храм Божији, и да Дух Божији обитава у вама?“

(1 Кор 3:16)

„Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“

(1 Кор 6:19)

„… нека уласком Причешћа од мене, као од огња, бежи сваки злотвор, свака страст, као од Твоје Скиније.“

(Трећа молитва благодарења после Светог Причешћа, Св. Симеона Метафраста)

Једна од најопаснијих обмана савремене академске теологије, посебно теологије бунта, је негирање да између нас несветих и истинских светих људи Божијих нема разлике. То је тврдња која се противи спасењу и разара Цркву. Њом се негира истина о нама, о нашој нечистоти, негира се неопходност подвига, труда, смирења, покорности, сломљености духа, страха Божијег, њом се негира свеколико учење и искуство православне Цркве.

Учење да су сви у Цркви свети из разлога што је Бог свет и што смо део заједнице са светима, подложно је идентичној критици којом су старозаветни пророци критиковали схватање да је довољно Богу приносити жртве – тј. лицемерно и механички учествовати у богослужењима. Дијалектика нашег робовања Богу и усиновљења, коју смо већ помињали, овде је у потпуности примењива и расветљава нам однос наше грешности и Божије светости.

Другим речима, за разлику од теологије бунта, Црква у свом свештеном опиту, угледајући се на свете људе Божије, не полази од онога што човек треба да достигне милошћу Божијом, од онога у шта тек треба да се обуче крајњим смирењем и понизношћу. Црква полази од истине о нашој неправедности и од наше потпуне немоћи. Смирењу се, дакле, учимо, и страху Божијем и покорности власти.

Ако нас Свети Апостоли, у складу са Речју Божијом, уче да је свака световна власт од Бога – шта ћемо тек рећи за власт у Цркви. Зар она није од Бога? Ако противљење световној власти долази под осуду Божију – шта ћемо рећи теолозима бунта који нас позивају да устанемо на црквену власт? Но, вратимо се истини.

Свето Писмо и Свето предање нас уче да је испуњеност човека Духом Светим једини начин да се истински живи по вољи Божијој. Видели смо да је у томе и тајна васкрсења. Стицање благодати Светога Духа је, дакле, циљ хришћанског живота. Свети људи нас управо томе уче. Свети Серафим Саровски то чини изричито. Али обратимо пажњу шта нам већ Свети Апостол Павле заповеда у вези са тиме:

„… него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христа, покоравајући се један другоме у страху Божијем.“

(Еф 5:19-21)

Дакле, овде нам је нацртана слика служења Богу од стране Његове Невесте – Свете Цркве Божије. Посебно је за обарање лажи теологије бунта важно то што Свети Апостол Павле каже да се ми Духом Светим испуњавамо покоравајући се један другоме – и то додаје – у страху Божијем. Знамо да речима „један другоме“ није укинута хијерархија – као што теолози бунта лажући обмањују – јер је јасно да млађи треба да слуша старијег и да му се покорава.

„Слушајте старешине своје и покоравајте им се…“

(Јев 13:17)

Истина да ни старешине нису господари у Цркви него су и сами слуге Божије (1 Пет 5:2-3), не значи да је поредак укинут и покорност превазиђена, јер исти Апостол јасно додаје:

„Тако и ви млађи покоравајте се старешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време.“

(1 Пет 5:5-6)

Благодат се, дакле, добија покорношћу старешинама, која је изједначена са покорношћу Богу. Дакле, поредак је благословен, и понизност је благословена, и страх је благословен, јер у искреној покорности срца старешинама, у страху Божијем, испуњавамо се благодаћу Светога Духа – а он је највеће обећање Христово и Очево. Њиме се Отац и Син настањују у светима. Њиме се усавршава дело спасења. Противећи се послушању, теолози бунта се противе благодати Божијој, и у проклетству непокорности би да оставе многе?

Јер шта и ако су неки, у благословеном поретку Цркве Христове, примили горак благослов од својих старешина и претрпели неку неправду – неправду по људским мерилима. Зар ће им трпљење „неправде“ заиста бити на штету?

„Јер је то благодат, ако неко подноси жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно. Јер каква је похвала ако грешите па кажњавани подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам пример да идете његовим стопама.“

(1 Пет 2:18-21)

У истом духу Свети Апостол Павле кори хришћане у Коринту који су имали парнице међу собом:

„И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету?“

(1 Кор 6:7)

Овде Свети Апостол Павле пита дословно: Зашто радије не допуштате да вам се чини неправда? („… διὰ τί οὐχὶ μᾶλλον ἀδικεῖσθε?“) Зашто радије не допуштате да будете оштећени? („διὰ τί οὐχὶ μᾶλλον ἀποστερεῖσθε“). Дакле, није реч о једном догађају, него о начину борбе са неправдом – и то у самој Цркви.

Уосталом, ниједна невоља или жалост нису без допуштења Божијег, а све је на изградњу и на корист онима који са вером подносе.

„… заборавили сте савет који вам говори као синовима: ‘Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.’ Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови. Даље, када су наши телесни оци карали, ми смо их слушали. Зар се нећемо много више покоравати Оцу духова и живети? Јер они нас караху за мало дана према своме нахођењу, а Он на корист нашу, да будемо заједничари светости Његове. Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани.“

(Јев 12:5-11)

Али шта би о карању Господњем могли знати и учити људи који одбацују веру у Бога Откривења, који из Светог Писма и Светог Предања узимају само оно што им „чешка уши“ и подгрева сујету; којима је основа теологије људска мудрост, заоденута у покоји пробрани цитат из Библије. Ипак, о карању Божијем треба рећи истину, како би лажи теологије бунта постале очигледне свима.

У Светом Писму се за невоље које народ Божији подноси користе глаголи који су преузети из златарског заната: בָּחַן (bahan), צָרַף (tsaraf), δοκιμάζω (dokimazo). Ми их преводимо са испитати, искушати, претопити, или прекалити.

„Ево, ја ћу их претопити и испитати.“

(Јер 9:7)

„Јер си нас, Боже, испитао; огњем си нас претопио као што се претапа сребро.“

(Пс 66:10)

„Ево, претопио сам те, али не као сребро; изабрао сам те у пећи невоље.“

(Ис 48:10)

„Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца очишћује Господ.“

(ПрС 17:3)

Страдање, невоље и жалости, дакле, не представљају казну као такву, него начин на који се Бог стара о човеку. У тренутку страдања, оно може деловати неподношљиво, али онај који са вером претрпи и покаје се, на концу узвикује:

„Ти си нас искушао Боже, претопио си нас као сребро што се претапа. Увео си нас у замку, метнуо си невоље на леђа наша. Дао си нас у јарам човеку, прођосмо кроз огањ и воду; али си нас извео у покој.“

(Пс 66:10-12)

„Хвалимо те за дане у које си нас понизио и за године у којима видесмо зла. […] И нека буде светлост Господа Бога нашега на нама, и дело руку наших исправи на нас, и дела руку наших исправи.“

(Пс 90:15, 17)

Исто важи и за појединца:

„Добро ми је што страдам, да се научим наредбама Твојим.“

(Пс 119:71)

И ако је то важило у Старом Завету, у којем се још и могло поставити питање како се треба борити против неправде, колико то пре важи за Нови Завет?

„Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“

(Јак 1:2-4)

Дело Божије у нама, дело очишћења, усавршава се кроз испитивања, тј. кроз огањ невоље.

„У Њему се радујте, иако сте сада мало, ако треба, ожалошћени различитим искушењима, да се вредност вере ваше, драгоценије од злата пропадљивога, но огњем испитиванога, нађе на хвалу и част и славу, када се јави Исус Христос […]“

(1 Пет 1:6-7)

И небројено других места у Светом Писму сведоче у истом духу. Дакле, Свето Писмо јасно и недвосмислено сведочи да Бог допушта невоље управо у циљу очишћења човека. Тврда храна, али крепка – истинита. Међутим, они који не полазе од истине Светог Писма, пут Христов могу једино да одбаце. Али да се не покажу богоборни до краја, да умире сопствену савест и обмане туђу, они задржавају „хришћанске вредности“. Штавише, они обећавају да ће их остварити силама овога света и мудровањем по телу – војевањем по телу.

И није тачно да се  теологија бунта обраћа левичарима или десничарима, она их ствара. Једно им је, пак, заједничко: презиру поругу Христову. А Црква Божија проповеда Христа распетога – левичарима лудост, а десничарима саблазан (види 1 Кор 1:23).

Сетимо се онога што смо рекли на почетку, да је у време Судија – и не само у време Судија него током читаве своје историје – Израиљ веома рањив и изложен стихијама овога света, неправди овога света, мукама, невољама и жалостима, и да му једино близина Божија даје утеху и силу да живи у миру. Сваки пут када би се Израиљ удаљио од Господа, његова слабост и рањивост би се показале као благослов Божији јер би постали опомена: Израиљ би одмах пао под власт других народа. То су снажне поруке Божије и оне не важе само за Израиљ, него за сваког човека.

Ако се сада пажљивије присетимо шта Израиљ тражи од Пророка Самуила, видећемо да он не тражи цара и државу да би стекао мир, јер мир је већ ту. Међутим, мир је условљен служењем Богу Ревнитељу – Он захтева служење само Њему. Захтева потпуну преданост, одвојеност (види: 1 Мој 12:1; и Мт 10:36), посвећеност.

Израиљ би, заправо, да се окрене својим путевима, да „зађе као овца“, да се удаљи од Бога, али би да за то не буде покаран од Бога. Израиљ би да се наоружа силама овога света против стихија овога света. Израиљ би да живи по телу, па би и да војује по телу. Држава, војска, кочије, коњи, злато, сребро, војни савези, све то му је потребно да би могао да иде својим путевима, а да га не снађе Божије проклетство за кршење завета. Ништа необично. Израиљ је овде слика сваког човека, палог човека.

Међутим, ма колико се оградили „силом фараоновом“, суровост света и изложеност човека, рањивост човека, а поврх свега Божија ревност за свога прељубника, не може избећи. И што је сила већа, то је пад страшнији, то је поруга већа (види: Ис 30:1-4). Али управо тамо, у понижењу, када се дух смрви и срце скруши:

„[…] ако онде потражиш Господа Бога својега, наћи ћеш га, ако га потражиш свим срцем својим и свом душом својом. Када будеш у невољи и све те то снађе, ако се последњи час обратиш ка Господу Богу својему, и послушаш глас Његов. Господ је Бог твој милостиви Бог, неће те оставити нити истребити…“

(5 Мој 4:29-31)

Рањивост и изложеност човека, чак и оног који је позван и посвећен – тачније, поготово онога који је позван и посвећен – део је домостроја спасења. Тако и код Светог Апостола Павла читамо:

„И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: ‘Доста ти је благодат моја; јер се сила Божија у немоћи јавља савршена.’ Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер када сам слаб, тад сам силан.“

(2 Кор 12:7-10)

Реч је, дакле, о још једној „лудости“ Божијој која је мудрија од људи. Јер као што Израиљу не допушта моћну државу, тако и својим светима не допушта крепост, него их држи у понизности и смирује кроз разне невоље и слабости, да би у немоћи и нашој преизобиље силе било од Бога.

„А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас. Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени али не погубљени; свагда носећи на телу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашем покаже.“

(2 Кор 4:7-11)

То су свети ратници Божији, који сијају као светила у тами овога света, који су се у свему показали као слуге Божије:

„[…] у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божијој, са оружјем праведности десним и левим, у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и истинити, као незнани а познати, као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, као ожалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују.“

(2 Кор 6:4-10)

Дакле, невоља и жалост, изложеност човека стихијама света, део су домостроја спасења. Без њих би човек сасвим зашао својим путем. Знајући да је сваки човек тело и да је склон истоме чему је био и Адам, Господ нас држи у слабостима да би нас покорности и смирењу научио, да не отпаднемо гордошћу помисливши за себе да смо нешто више од тела и крви. Јер од нас је нагост, а од Господа је Слава.

Осим тога, ми који се смирењу нисмо научили, ми знамо да смо и сами саучесници неправде у свету, због чега и страдамо – по праведном суду Божије. То је  теологија Цркве Христове. То је теологија спасења. Ако ствари сагледавамо као што треба, из угла спознаје сопствене нечистоте, онда постаје кристално јасно да се жалости и невоље које човек подноси у свету не могу разумети као неправда, него као праведан суд нада нама и као усавршавање дела Божијег у нама.

Молитва Оче наш сва је у овом духу. Неретко заборављамо да нас овом молитвом Господ Исус Христос не учи да од Оца молимо да нас просто прођу невоље и искушења, да нас просто избави од злога. Свето Писмо нам сведочи да је под влашћу Божијом, не само Навуходоносор, него и сам сатана. Он је кнез овога света, али је и даље под влашћу Божијом. На тајној вечери видимо исту сцену као и у Књизи о Јову:

„Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“

(Лк 22:31-32)

Дакле, искушења у које нас Господ уводи, иако некада кушају и саму веру, на корист су и на спасење. Молитвом Оче наш, дакле, Господ нас не учи да молимо да нас искушења тек просто мимоиђу. Ово је посебно очигледно у једној од верзија ове молитве у Јеванђељу по Луки – коју помињу и тумаче Свети Григорије Ниски и Светим Максим Исповедник, а посведочена је и у бројним древним рукописима:

„Оче наш који си на небесима, да се свети Име Твоје; да дође царство Твоје; да буде воља Твоја и на земљи као и на небу […]“

(Лк 11:2)

„Оче наш који си на небесима, да се свети Име Твоје; да дође Дух Твој Свети на нас и да нас очисти; да буде воља Твоја и на земљи као и на небу […]“

(Лк 11:2)

Наравно, Дух Свети јесте Цар небески, и Царство Божије је мир, праведност и радост у Духу Светоме (Рим 14:17), и зато ове верзије у смислу нису различите, већ се допуњују. Ипак, важно је да увидимо да у молитви Оче наш ми не молимо Бога да нас остави на миру да идемо својим путем кроз живот – то уосталом и није могуће. Ми заправо молимо Господа да нас прекали огњем благодати, уместо огњем невоље.

На крају, треба рећи још и то да искушења, невоље и жалости нису сами по себи очишћујући. Уколико не изгубимо веру, они нас враћају у наручје Божије, а очишћење је дело Духа Светога, који се настањује у нама и очишћује од сваке нечистоте – како и исповедамо у молитви Царе небески.

Дакле, страдање претходи покајању, а покајање очишћењу. Само очишћење је, међутим, дело Божије благодати, дело Духа Светога над срцем које је сломљено и скрушено; јер срце скрушено и унижено Бог не одбацује (Пс 51:17), док се гордима противи (Јак 4:6; 1 Пет 5:5).

У Десетој молитви на Јутрењу исповедамо да је Пророк Давид пример покајања; тачније да нам је Бог показао:

„… покајање Пророка Давида као пример сазнања и исповедања греха и опроштаја.“

(Десета молитва на Јутрењу)

Од велике важности је да обратимо пажњу шта је у Давидовом познању греха пример за свакога од нас. Није реч о његовом схватању да је прекршио Закон Божији. Не, реч је о најдубљем могуће познању властите грешности:

„Јер гле у безакоњу зачет бих, и у греху роди ме мати моја.“

(Пс 51:5)

У томе је Пророк Давид парадигма истинског покајања. У крајњем смирењу, заправо лежи и тајна спасења и тајна светитељства. Јер, Бог походи наше немоћи и силом Својом крепи наша срца.

„… јер када сам слаб, тад сам силан.“

(2 Кор 12:10)

Зато је тајна светитељства тајна слабости, тајна скрушености, тајна покајања. Ипак, треба знати да ово није ствар која се постиже разумевањем, нити је по намери или памети. Милост Божија не стиче се издалека.

„Он даје снагу уморноме, и нејакоме умножава крепост.“

(Ис 40:29)

Притом, у тајни покајања Бог човеку објављује Себе. Човек тек тада стиче познање непосредно Бога, искуство неизмерне милости Божи – познање које се има једино у покајању. У покајању је тајну богопознања.

„Гле, јер истину љубиш, и невидљиво и тајно мудрости Твоје објавио си ми.“

(Пс 51:6)

„Ἰδοὺ γὰρ ἀλήθειαν ἠγάπησας, τὰ ἄδηλα καὶ τὰ κρύφια τῆς σοφίας σου ἐδήλωσάς μοι.“

(Пс 51:6)

Ако смо за теологију бунта већ рекли да она није  теологија покајања, да из покајања не долази, нити покајању води; сада знамо да теологија бунта заправо није теологија богопознања, она из богопознања не долази, нити води богопознању.

Наш осврт на теологију бунта јасно показује да она није аутентична теологија Православне Цркве. Она је заснована на хуманистичкој и егзистенцијалистичкој слици човека као бића снажне слободне воље и неупитног достојанства, способног да разумом и делањем преобликује себе и свет.

Из ове претпоставке изведена је сама идеја модерног друштвено-политичког уређења, идеја модерне демократије, поготово либералне. Стога теологија бунта има више заједничког са духом Модерне него са искуством, учењем и устројством Цркве Христове.

Један од основних задатака ове теологије је да пронађе довољне разлоге и аргументе за либерализацију и демократизацију саме Цркве и да их представи као теолошки оправдане, чак као неопходне. Том приликом теологија бунта се више ослања на владајућу идеологију и меку моћ којом ова делује, него на Реч Божију и Силу Божију. Међутим, упоређивање теологије бунта са свештеним искуством Цркве јасно показује да она није црквена теологија. Она је тога свесна, свеснија него они који покушавају да је укључе у црквени живот и поредак, и да је пацификују.

 Теологија бунта је на непрекидном задатку реформе црквеног учења и поретка, и то је немогуће зауставити или умирити. Њена идеолошка матрица је од почетка до краја противна богословљу и поретку Цркве, противна је богопознању и начину на који је Бог устројио спасење човека.

Ова сатанска теологија дужна је – не може другачије – да све богатство искуства Цркве стави у заграде. На мети јој је поготово Бог Откривења. Његова ревност за човека не уклапа се у идеолошки оквир Модерне и Постмодерне којима се теологија бунта поклонила и из којих наступа.

У поменути оквир се не уклапа ни сама Црква која баштини веру у Бога Откривења, која инсистира на поретку, послушању, покорности старешинама у страху Божијем, подвигу, посту, молитви; која сведочи о човековој немоћи и Божијој свемоћи која се у покорности и страху Божијем јавља јадноме човеку, како би га уздигла у достојанство за које је створен.

Неприхватљиво је да се Црква и даље позива Христово учење по којем се човек кроз понижење узвисује. Поруга Христова се мора елиминисати из богословског говора, из учења, из проповеди – заједно са свима светима који су на тај начин дошли у познање Бога и посветили се.

Ново Доба, нови Човек, нови бог, нова црква, нова агенда (не мисија) – то је теологија бунта.

Овако реформисана Црква треба да постане важан инструмент изградње грађанског либералног друштва – наравно, са пригодном лентом „хришћанских вредности“. У процесу реформације теологија бунта се позива на „научност“, на академску доследност, на толеранцију и вредносну неутралност – да не кажемо бљутавост – која је својствена либералним демократијама.

Наравно, нису сви симпатизери теологије бунта спремни да прихвате све њене обмане. Нити су сви који прихватају неке наговоре теологије бунта њени симпатизери. Уосталом она полако постаје популистичка теологија, јер се ослања на владајућу образовно-васпитну матрицу. У том смислу она за хришћанско учење и поредак представља растућу претњу.

Наш текст је покушај да се та опасност обасја – на време – и да се упозори на разорни потенцијал и намеру коју ова теологија поседује спрам Цркве, спрам њеног учења и поретка.

Верујемо да за одбацивање теологије бунта као неправославне, антихришћанске и антицрквене идеологије овај текст пружа довољан разлог. Наша намера је била да покажемо читаоцу још и да је теологија бунта политички неписмена, друштвено неодговорна и црквено неприхватљива као идеологија која је неминовно расколничка.

Да бисмо остварили нашу намеру мораћемо да се преместимо најпре у домен политичке теорије, а потом и у домен последње друштвено-политичке кризе у Републици Србији.

Наставак следи…

teologija_bunta_prvi_deo.pdf

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име