Свети великомученик Димитрије спада међу најпоштованије светитеље православног света, а његов култ је током векова постао неодвојив од духовног и историјског идентитета Солуна. Према црквеном предању, рођен је крајем III века у угледној хришћанској породици у Солуну. Био је високи државни и војни достојанственик, али је, у време прогона хришћана под царем Максимијаном, јавно исповедао Христову веру и поучавао Солуњане хришћанству. Због тога је затворен у подземне просторије римског купатила, где је око 303. или 306. године погубљен пробадањем копљима. Са његовим страдањем повезано је и предање о младићу Нестору, који је, благословом Светог Димитрија, у двобоју савладао царског гладијатора Лија. Житијна традиција се током векова допуњавала, па је потребно разликовати историјско језгро предања од његових каснијих књижевних облика. Најстарији несумњиви материјални доказ развијеног култа јесте велика солунска базилика из друге половине V века, подигнута над местом које је предање везивало за светитељево заточење и страдање.
Култ Светог Димитрија најпре се развио као култ мученика и исцелитеља, да би временом добио и снажно војничко обележје. У византијској иконографији он је најчешће представљан као млади ратник, у војничкој одежди, са копљем или мачем, понекад на коњу. Ипак, његова војничка слика није значила величање земаљске силе, него представу светитеља који своју духовну власт ставља у службу угрожених хришћана и града чији је небески заштитник. Од позног византијског доба нарочито се утврдило и његово име Мироточиви, јер је, према црквеном предању, из његових моштију истицало свето миро, коме су приписивана исцелитељска својства.
За Грке је Свети Димитрије пре свега заштитник Солуна, готово оличење самога града и његовог историјског трајања. Његов празник, 26. октобра, у Солуну се обележава свечаним богослужењима, литијама и поклоњењем моштима које се чувају у сребрном кивоту у његовој базилици. Храм Светог Димитрија, подигнут над остацима римског купатила, током османске владавине био је претворен у џамију, после ослобођења Солуна 1912. године враћен је православним хришћанима, а након великог пожара 1917. темељно обновљен. Данас је један од најзначајнијих ранохришћанских и византијских споменика Солуна и део светске културне баштине.
Из Солуна се поштовање Светог Димитрија раширило по читавом Балкану, нарочито после покрштавања словенских народа. Његов лик ушао је у богослужбене књиге, житија, химнографију, фрескопис и народно предање Срба, Бугара, Македонаца, Румуна и других православних народа. У средњовековној Србији био је поштован као један од највећих светих ратника, упоредо са Светим Георгијем, а његов култ био је присутан и на двору Немањића, у државној идеологији, задужбинарству и фрескопису. Код Срба је његов празник познат као Митровдан и једна је од најчешћих крсних слава. У Бугарској је култ добио и политички значај приликом устанка Петра и Асена 1185. године, када је објављено да је Свети Димитрије напустио Солун и прешао на страну устаника. Тај пример показује колики је углед светитељ уживао у средњовековном православном свету: његово покровитељство сматрано је знаком небеске потврде и законитости власти.
Предање о Светом Димитрију као чувару Солуна најпотпуније је сачувано у двема раним збиркама „Чуда Светог Димитрија“, насталим током VII века. Прву збирку саставио је солунски архиепископ Јован, док је друга настала неколико деценија касније. Иако су то пре свега хагиографски списи, они представљају и прворазредне историјске изворе за аварске и словенске нападе на Балкан, опсаде Солуна и живот града на прелазу из античког у средњовековно доба. У њима се Свети Димитрије не јавља само као заштитник појединаца већ као невидљиви војвода читавог града, који бди над зидинама, храбри браниоце и осујећује намере нападача.
Најпознатија предања односе се на велике аварско-словенске опсаде крајем VI и током VII века. Приликом опсаде која се најчешће датира у 586. годину, непријатељска војска је град опколила бројним справама, кулама и бацачима камена. Према „Чудима“, Свети Димитрије појављивао се на зидинама у војничком облику, одбијао нападаче и уливао снагу малобројним браниоцима. У једном предању виђен је како у белом огртачу обилази бедеме и морску обалу, док у другом његова помоћ изазива пометњу у непријатељском логору. Забележено је и чудо у којем се камен испаљен из града, са призивањем Божјег имена и имена Светог Димитрија, сударио са непријатељским пројектилом и оба вратио међу опсаднике.
Друга предања говоре о спасавању Солуна од напада са мора, о изненадној олуји која је растурила непријатељску флоту, о повољном ветру који је помогао браниоцима, као и о светитељу који се појављује међу војницима у најтежем часу. У тим описима историја и вера нису раздвојене: за Солуњане је опстанак града био видљиви доказ трајног присуства његовог мученика. Свети Димитрије је зато називан „градочуваром“, „победоносцем“ и „отаџбиним заштитником“, а Солун је доживљаван као град поверен његовој небеској стражи.
Култ Светог Димитрија тако је прерастао обично локално поштовање једног мученика. За Солун и грчки народ он је постао знак историјског трајања града, његове вере и отпорности, док је за православне народе Балкана постао образац хришћанског војника који побеђује најпре верношћу Христу, а тек потом снагом оружја. Управо због тога његова чуда о одбрани Солуна нису у црквеном памћењу сачувана само као приче о спасењу једног града, већ као сведочанство да заједница која чува веру, памћење и духовно јединство није остављена без небеске заштите.
