У контексту духовних и психолошких изазова савременог света, свештеник доц. др Пол Силади истиче значај дијалога између духовног руковођења и психологије у образовању и пастирској служби. Филокалијски принцип „откривања помисли“, који заузима средишње место у духовном предању Истока, налази изненађујуће паралеле у појединим методама савремене психотерапије, као што су слободне асоцијације у психоанализи или пракса „self-disclosure“, те тако отвара плодне перспективе сусрета између опитног богословља и психолошких наука.
Оче Пол Силади, Ви сте доцент на Православном богословском факултету у Клуж-Напоки, али и служитељ студентске капеле при истој установи. Поље ваших научних истраживања обухвата мисиологију, комуникатологију и светоотачку духовност, са посебним нагласком на искуство Отаца пустиње. У том контексту, замолили бисмо Вас да укратко изложите на који начин се може разумети и плодотворно остварити сарадња између духовништва и психологије.
Пројекат „Христоцентричан“ чини нешто заиста неопходно: окупља свештенике, духовнике и психологе. Културни развој је довео до тога да се ова два света – свет духа и свет психе, који се настоји систематски и, колико је могуће, научно проучавати – толико удаље да су готово дошли у међусобни антагонизам. У култури подозрења, врло је вероватно да се многи представници ова два поља међусобно посматрају са резервом. Психологија је, несумњиво, започела у религиозном окружењу, нарочито у монашким, аскетским срединама, где су оци и матере проучавали покрете душе са необичном проницљивошћу. И дуго времена, на свој начин, свештеници су били чувари најскривенијих дубина људске душе. Данас је, у појединим срединама, њихово место преузела психотерапија, чији су делатници постали својеврсни „свештенослужитељи“ савременог света, испуњеног анксиозношћу и неурозама. Докле год свештеници и терапеути буду стајали далеко једни од других, бојим се да ћемо сви заједно бити на губитку.
Како оцењујете значај и актуелност књижевног и духовног наслеђа Отаца пустиње у односу на изазове и трагања својствена области менталног здравља? Које користи ова духовна традиција може донети у дијалогу са савременом психологијом?
Духовно предање је предање расуђивања и саветовања. Духовник је спољашњи посматрач који делује силом благодати Христове, али не независно од кретања душе онога који се исповеда. Понекад ми се чини да овај технички термин говори о том односу у Тајни исповести исто толико мало колико и термин „клијент“ говори о терапијском односу. Филокалијски принцип откривања помисли налази бројне паралеле у различитим савременим психотерапијским школама – можда слободне асоцијације у психоанализи и пракса „self-disclosure“ (самооткривање – откривање сопствених мисли и осећања) најбоље обухватају оно што подразумева откривање помисли. Дакле, постоји заједнички корен, постоје савремени развоји и исти предмет: душа. И, што сматрам нарочито важним, духовни живот је у пуноћи усмерен ка онима који имају здрав и снажан психички живот. Апостол Павле говори о хришћанину као о тркачу. Али, можете имати и најбољег тренера, ако вам је нога сломљена, најпре је треба исцелити. Тако је и у односу психичког и духовног. Нећете имати много користи ни од највећег духовника ако су ваше психичке ране сувише дубоке, јер оне изобличују и измењују све што вам духовник говори. Наше унутрашње ране често преобликују оно што примамо од духовника, па остајемо затворени у кругу дуготрајног страдања, које се, парадоксално, оправдава управо духовним аргументима. Оно што предлажем није да психотерапеут и духовник делују један после другог – најпре један, па онда други. То би било неразумно. Предлажем пре свега реалистичан приступ, у којем сваки од њих познаје своје границе и сарађује ради добра човека који страда.
Знамо да, поред академске делатности и литургијске службе, похађате и обуку из психотерапије. Шта Вас је подстакло да се усмерите и ка овој области? Да ли сматрате да је у данашњем контексту све потребнија систематска сарадња између духовника, психолога, психотерапеута, па чак и психијатра?
Одувек ме је привлачио не само светом духа, већ и светом психе и скривених кретања у нама, која нас, често и несвесно, подстичу на деловање. Чини ми се да у психологији постоји једно систематизовано знање које може донети велику корист духовницима, како би њихова служба била што плодотворнија. Затим, постоји још једно запажање, које можда звучи прилично тужно: мало је оних који на исповест долазе из истински духовне потраге. Многи долазе због психичких тегоба, поремећаја у животу и односима, које настоје да разрешe, понекад обраћајући се – као последњем уточишту – свештенику. Ако у историји Цркве видимо свете који су хранили гладне или лекаре канонизоване због милосрђа и љубави, данас се, чини се, нагласак у великој мери померио ка психичком страдању. Стога би један од начина да данас „нахранимо“ људе био да им, као свештеници, помогнемо да разумеју сопствену душу, и да их, док то чинимо, приведемо Богу.
Из перспективе професора и богослова, да ли сматрате да би основно психолошко образовање требало да буде укључено у наставни програм богословског образовања – како на средњошколском, тако и на универзитетском нивоу? На који начин би то могло допринети целовитом формирању будућих служитеља Цркве?
Уверен сам да би боље познавање људске психе, као и неких важних теорија – каква је, по мом мишљењу, теорија афективне привржености – у великој мери помогло свештеницима духовницима да разумеју људе који им долазе, али и да сагледају сопствене границе. Да расуђују трезвено када је довољно оно што могу да понуде кроз духовно руковођење, а када је потребно нешто више, односно психотерапијска помоћ. Чини ми се да је истински смирено не претендовати, као свештеник, да се може решити сваки проблем, већ бити спреман да се прихвати помоћ онда када је она потребна.
У свом пастирском и академском раду, да ли сте се сусретали са ситуацијама у којима поједини духовници показују резерву према сарадњи са стручњацима из области менталног здравља или, обрнуто, психолози исказују подозрење према духовној димензији? Како, по Вашем мишљењу, могу бити превазиђене те резерве и предрасуде са обе стране?
На почетку сам говорио о подозрењу које постоји са обе стране: и код свештеника и код психолога. Они се међусобно посматрају са неповерењем. Вероватно је у многим случајевима то неповерење условљено не баш добрим личним искуствима. Сматрам да се ове резерве могу превазићи уколико успемо да изградимо здраву и трезвену перспективу. Постоји један ризик који сам више пута уочио — назвао бих га ризиком неуравнотежене интердисциплинарности. Срео сам духовнике који претерано „психологизују“, као и психологе који сматрају да се све може решити искључиво духовним путем. Не бих овде да улазим у детаље. Исто тако, постоје и снажне аверзије — како духовника према психолозима, тако и обрнуто. Сматрам да су сви ти ексцеси штетни, и да је једини плодотворан пут дијалог, какав управо настоји да покрене пројекат „Христоцентричан“.
Уместо закључка, замолили бисмо Вас да упутите кратку поруку студентима и колегама из области богословља и психологије — реч која ће охрабрити дубљу отвореност за дијалог, сарадњу и међудисциплинарно расуђивање.
Очигледно је да смо потребни једни другима и верујем да Господ делује у области менталног здравља као са две руке: кроз духовнике и психотерапеуте (или психијатре). И једни и други траже добро и исцељење човека. Бог је човека створио из љубави, да би се причешћивао Његовом љубављу и лепотом света. Тајна личности не исцрпљује се ни у једном од ова два приступа, али је и једни и други истражују са великом радозналошћу, одушевљењем и — што је најважније — са смирењем. Заједно, дакле, могу понудити целовито разумевање човека и адекватну помоћ, како би човек могао да испуни циљ ради којег је створен.
Интервју водио протојереј др Флорин-Кипријан Петре
Извор, фото: ziarullumina.ro
Превод са румунског: редакција портала „Живот Цркве“
