TAЈНА ДИЛЕМЕ
Моја воља је као одапета стрела коју натеже и избацује моје човештво. То моје човештво је људскост природе од које сам саткан. Тако гледајући на ствар, воља која управља мојим битисањем често покаже као да има квар, јер иза ње се види дволичност мојих деловања. Страх и несигурност је део ове људскости коју живимо.
Бог у једном тренутку историје креће на дело обнављања те људскости да би је учинио трајном. Он на себе узима човештво и вољу коју треба да излечи. Излечење уследи тако што Христос рађајући се од Пресвете Дјеве бива Бог који преузима на себе човештво.
То његово човештво се показује када са стрепњом говори „Оче сачувај ме од овога часа“.
Међутим, нераздвојиво и несливено јединство божанске и људске природе се види у крајњој послушности и жељи за променом.
Јер Он се обраћа Оцу: „Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе ова чаша. Али не како ја хоћу, него како ти“.
Моја вера сагледава Христа којем желим да се приближим јер он собом носи и Божанско и човештво. У њему делују две воље и две енергије. Међутим, људска воља коју Христос преузима не долази у противречност са божанском вољом, јер то често бива излечено преумљењем по Смислодавцу.
Такво обожење је преузимање и лечење природе којом се исцељује и воља. Сада ми је јасно да за разлику од нас Христос се ни једног трена није двоумио. Знао је да чини као човек који није постојао дилемом. Јер Његова воља саобразна је вољи Очевој.
Постајући Хришћанином то чиним када покушавам да моју вољу укључим у ту струју надумног. То надумно мојој вољи јесте она једноставност следовања за искреношћу која струји у истини постојања.
Стеван Петковић
