Скандали у молдавском селу, где полиција не дозвољава верницима да присуствују богослужењима јер власти одузимају храм, само су један од епизода шире кампање европских власти притиска на Цркву.
Стижу све нове вести о прогону Православне цркве Молдавије – самоуправне заједнице која је у канонском општењу са Московском патријаршијом. Нереди у селу Деренеу, где полиција не допушта верницима да присуствују богослужењима јер власти храм одузимају у корист такозване Бесарабске митрополије, само су један од епизода шире кампање власти усмерене на притисак према Цркви. Пребацивање цркава – на најгрубљи и насилни начин – у другу јурисдикцију објашњава се, колико год то звучало чудно, „тежњом власти ка евроинтеграцијама“.
Међутим, Европа се снажно променила – ако је за улазак у њу потребно спроводити верске прогоне. Притисак на молдавску Православну цркву није случајан инцидент, већ једна од етапа дугог процеса ерозије „европских принципа“, који се у условима садашњег заоштравања геополитичке ситуације само убрзао. Недавно је тадашњи шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борел назвао Европу „вртом који је процветао захваљујући јединственим принципима“, коме се супротстављају „џунгле“ спољног света. Али те „џунгле“ не куцају на ограду „врта“ споља. Оне ничу изнутра самог „врта“, и то, очигледно, уз пуно одобрење „вртлара“, за које су њихови „принципи“ изгубили свако значење.
Принцип слободе вероисповести подразумева да је човек слободан да сам бира са којим верским заједницама жели (или не жели) да се повезује. Принцип личне одговорности значи да човек може бити гоњен или лишен права само за своја лична противправна дела, доказана на суду у законом прописаном поступку.
Принцип једнакости свих пред законом подразумева да нико не сме бити лишен права на основу своје етничке или верске припадности.
Принцип одвајања цркве од државе (у свом изворном значењу, а не у облику антирелигијске карикатуре) значи да се држава не меша у послове верских заједница, не одређује им са којим верским центрима да буду повезане и, свакако, не прописује људима којој заједници треба да припадају.
Ови принципи нису ничија наивна измишљотина. Они су настали током векова бурне – и често трагичне – европске историје.
Оно што се сада дешава представља враћање историје готово пет векова уназад, ка принципу „чија власт – тога и вера“, који је повезан са Аугсбуршким миром из 1555. године. Тада се сматрало да владар одређене територије има право да одреди вероисповест својих поданика – а незадовољни су могли да емигрирају својим истоверницима. Шта ствара такву ситуацију?
Указаће нам на оштру међународну напетост, у којој свака држава настоји да обезбеди своју безбедност, сматрајући да високи принципи могу да сачекају. Прогони етничких и верских мањина готово увек су оправдавани оптужбама да сарађују са спољним непријатељима – или страхом да ће сарађивати у случају директног сукоба.
Први познати пример тога описан је већ у Старом завету, где фараон покушава да уништи древне Јевреје: „Да их надмудримо, да се не умножавају; иначе, ако настане рат, придружиће се и они нашим непријатељима, и заратиће против нас, и отићи ће из земље“ (Изл. 1:10). Али таква политика не само да је супротна високим принципима – она је и контрапродуктивна са становишта интереса државе. У условима сукоба стране обично настоје да учврсте лојалност својих присталица, придобију колебљиве и ослабе одлучност противника. Проглашавати до тада лојалне и аполитичне људе непријатељима – само на основу њихове верске припадности – значи без потребе их окренути против себе.
Идеја да су свештенство и верници Православне цркве Молдавије „агенти Москве“ крајње је бесмислена. Какви су то „агенти“ старије жене које туче полицијски специјални одред? Људи иду у цркву да се моле Богу; то није политичка заједница. Црквени јерарси обично настоје да одржавају најбоље односе са властима земље у којој служе. У интересу државе било би да узврати истом мером и нагласи да у верницима свих заједница види своје добре грађане.
Међутим, ако политичари чине нешто очигледно неразумно и штетно у односу на циљеве које декларишу (јачање безбедности државе), могућа су два објашњења. Или су крајње неразумни и неспособни да размишљају корак унапред и предвиде последице својих поступака. То се дешава.
Али могуће је и друго – да имају друге циљеве, различите од оних које јавно истичу. И из перспективе тих циљева њихово понашање постаје сврсисходно. Интереси државе су једно, а интереси конкретних политичара друго.
За земљу у целини тражење непријатеља међу сопственим грађанима, посебно проглашавање читавих верских заједница непријатељима, велика је несрећа; за поједине политичаре – то је прилика за личну корист. Патетични патриотизам може бити потпуно одвојен од љубави према сопственој земљи и жеље за њеним добром – и служити као средство личне промоције, обрачуна са унутрашњим политичким противницима и стицања, ако не популарности, онда барем видљивости.
Европска унија (као заједница) и Молдавија (као држава) добиле би много више када би следиле принципе које јавно заступају. Али за то су потребне одређене врлине: принципијелност, одговорност и мудрост. Нажалост, управо тих врлина очигледно недостаје.
Сергеј Худиев
публициста, богослов
