Сањао сам поново онај исти сан – како ме кундацима у леђа туку тјерајући ме босог, више на кољенима него на стопалима да ходам уском стазом од оштрог херцеговачког камена.
Пожуривали су ме кундацима, бајонетима, шакама и кољенима, руке су ми биле везане бодљикавом жицом која их је спајала како једну за другу онако и са рукама моје браће.
Када бих ухватио тренутак да подигнем поглед жалио сам браћу јер су слабији од мене, теже се вуку и више крви губе на ране од оштрог камена, бајонета и кундака.
Нисам имао снаге да кунем ни да мрзим, знао сам куда идем, но праштао сам.
Сан се као и увјек завршавао ударцем токмака у потиљак, мојим стропоштавањем у јаму, падом на мекоћу тијела мојих сродника који су пали прије мене и тек наговјештајем сунца који се одбија о стијену у унутрашњости јаме.
Сваки пут у том паду је тик поред мене летио и некакав дрвени крст, рекао бих мало већи од мене.
Пробудио сам се опет у зноју, овај пут више не убјеђујући себе да је то само сан. Схватио сам да је истина!
Више је моје крви и кости расуто по тој и другим јамама него што је у мени има.
Милан Дулин Бован
