Погледај четири слике и изабери ону која те је прва привукла или у теби изазвала најјачу нелагодност. Не размишљај о томе која је најлепша. Избор треба да буде брз и инстинктиван.
1. Полуотворена врата
Твој избор указује на нешто што је у прошлости остало недовршено. Можда постоји разговор који никада ниси привео крају, истина коју ниси изговорио или особа од које си се удаљио без правог објашњења. Кривица коју носиш није нужно повезана са великим поступком, већ са мишљу да си нешто могао да учиниш другачије.
Полуотворена врата показују да прошлост за тебе није сасвим затворена. Повремено јој се враћаш и у мислима замишљаш другачији исход. Ипак, овај избор говори и да си спреман да се суочиш са оним што те оптерећује. Потребно ти је разрешење, а не заборав.
2. Напукло огледало
Ако си изабрао огледало, најстрожи судија у твом животу вероватно си ти сам. Склон си да дуго преиспитујеш своје поступке и да себи замераш чак и оно што су други давно заборавили. Твоја кривица најчешће није страх од туђе осуде, већ разочарање у сопствену слику о себи.
Могуће је да постоји поступак који се не уклапа у представу о томе какав човек желиш да будеш. Зато не покушаваш само да поправиш грешку, већ и да поново успоставиш поштовање према себи. Тешко опрашташ себи, иако другима често пружаш много више разумевања.
3. Празна столица
Празна столица најчешће симболизује одсуство, неизговорене речи и однос у којем је нешто остало неразјашњено. Могуће је да осећаш кривицу према одређеној особи: зато што јој ниси посветио довољно времена, ниси је саслушао или си схватио њен значај тек када се удаљила.
Твоја кривица је емотивна и везана за блискост. Не прогони те толико оно што си учинио колико оно што ниси учинио. Овај избор открива оданог и осећајног човека који дуго памти људе, али често прекасно изговара оно што заиста осећа.
4. Стаза у магли
Избор стазе указује на кривицу повезану са одлуком коју си донео у тренутку несигурности. Можда си изабрао себе уместо других, напустио неки однос или кренуо путем који су блиски људи тешко прихватили. Иако разумом оправдаваш свој избор, један део тебе још размишља о последицама.
Магла показује да не знаш да ли си поступио исправно, а управо та неизвесност одржава осећање кривице. У дубини не тражиш казну, већ потврду да си имао право да изабереш сопствени пут. Овај избор говори о самосталној личности која уме да настави даље, али не заборавља шта је успут оставила.
Када је осећање кривице оправдано, човек не треба ни да га потискује ни да се пред њим препусти очајању, већ да га претвори у покајање. Грех се најпре признаје пред Богом и сопственом савешћу, затим исповеда, а неправда се, колико је могуће, исправља: треба затражити опроштај, надокнадити штету и променити оно што је до греха довело. Православно покајање није бескрајно кажњавање себе, него повратак Богу. Када човек искрено принесе свој пад Христу, он више није заробљеник онога што је учинио, већ добија могућност да из тог пада устане духовно зрелији.
Умишљена кривица, напротив, често настаје из претераног самоиспитивања, страха, туђих осуда или горде помисли да смо одговорни за све што се догодило. Такво осећање треба проверити у разговору са искусним духовником, јер није сваки унутрашњи прекор глас савести. Савест позива на конкретно покајање и доноси мир након исправљења, док болесно самоосуђивање непрестано понавља исту оптужбу и одузима човеку наду. Богу није потребно наше очајање, већ смирено признање сопствених граница, молитва и поверење у Његово милосрђе. Покајање човека враћа животу; умишљена кривица га држи прикованог за оно што можда никада није ни било његов грех.
