„У наше време цела Грчка пати од недостатка деце и уопштено од смањења становништва. Због тога су градови постали пусти и влада неплодност, иако не пати од непрекидних ратова или епидемија. Зато ако би неко саветовао да пошаљемо свештенике боговима да их питамо шта треба да кажемо или учинимо да бисмо постали бројнији и боље населили наше градове, не би изгледао глупо — јер је узрок очигледан, а решење је у нашим рукама. Људи су се окренули охолости, похлепи и лењости, па више не желе да се жене, нити, ако се и ожене, да подижу децу. Уместо тога, с муком имају само једно или двоје деце, само да би им оставили богатство и подигли их у раскоши. Ово зло се брзо ширило, а ми то нисмо приметили. Јер када постоји само једно или двоје деце, па једно изгубе у рату, а друго од болести, јасно је да ће градови неизбежно постати пусти. Као што се кошница постепено слаби, тако и градови који немају довољно становништва постају неспособни да опстану“. Полибије, Историје, књига 36
