Дубоко у кањону Пиве, међу стенама и старим боровима, вековима је почивала једна од најлепших српских средњовековних светиња. Но, 25. јула 1972. године почело је њено велико путовање – измештање Пивског манастира. Разлог је била изградња хидроелектране „Мратиње“ која је створила вештачко Пивско језеро, а старо манастирско место, на коме је светиња битисала готово четири века, требало је да заувек потоне под воду.
Тада је покренут јединствен подухват у историји конзервације – манастир је преношен камен по камен, уз благослов Цркве и помоћ стручњака, те поново сазидан истим редом, истом мером и истим духом, на новој, вишој локацији, недалеко од старог места. Данас се овај бисери духовне баштине уздиже изнад језера, као вечни сведок вере, уметности и народног памћења.
Од Соколовића до савременика
Пивски манастир, посвећен Успењу Пресвете Богородице, подигнут је између 1573. и 1586. године. Његов ктитор био је митрополит херцеговачки Саватије Соколовић, нећак чувеног патријарха српског Макарија Соколовића и истовремено синовац великог везира Мехмед-паше Соколовића. Ова веза није случајна – захваљујући управо утицају Мехмед-паше, патријарх Макарије је 1557. године успео да обнови Пећку патријаршију, чиме је отворен пут за обнову духовног и културног живота поробљеног српског народа под Османлијама.
Саватије је изабрао место где је још раније постојала црква посвећена Успењу, чиме је наставио вековну традицију богослужења на том светом тлу. Сама црква грађена је у складу са тадашњим градитељским канонима – једноставне спољашњости, али богатог унутрашњег уређења, што је одлика многих храмова из османског периода, када је скромност споља чувала нетакнуто благо вере унутра.
Фреске које су преживеле потоп
Највећи и најтежи посао приликом измештања био је пренос фресака – чак око 1.260 квадратних метара живописа, који су дело најпознатијих зографа тог времена.Ове фреске, рађене у техници праве фреске на свежем малтеру, представљају изузетан спој византијског иконографског наслеђа и локалних уметничких утицаја. Сцене из Христовог живота, Богородичиног акатиста, старозаветни пророци и светитељи – сваки детаљ сведочи о високој уметничкој вештини и дубокој побожности.
Приликом сеобе, сваки фрагмент је пажљиво одвојен, обележен и пренесен, да би на новом месту био сложен као дивовски мозаик, враћајући цркви првобитни сјај. Данас су ове фреске један од најбоље очуваних циклуса из 16. века на Балкану.
Ризница вредна царства
Уз фреске, Пивски манастир чува и ризницу која спада у најбогатије и најбоље проучене међу Србима. Мало је светиња које се могу похвалити предметима и изгледом из доба оснивања, а Пива је управо такво место. Међу највреднијим експонатима истичу се:
· Псалтир Ђурђа Црнојевића из 1495. године – једна од најстаријих штампаних књига на српскословенском језику, сведочанство о првим корацима штампарства међу Јужним Словенима.
· Омофор Саватија Соколовића – литургијски плашт који је носио сам ктитор, извезен златом и свилом.
· Лични предмети и оружје Баја Пивљанина, чувеног херцеговачког јунака, који је у 17. веку предводио устанике и штитио православно становништво, постајући симбол отпора и верности.
Ризница чува и драгоцене рукописне књиге, јеванђеља, крстове, путире и свештеничке одежде, од којих многи имају уметничку и историјску вредност неизмерног значаја.
Мошти – небески заштитници
Пивски манастир је и данас жив духовни центар, што потврђују и свете мошти које се у њему чувају.Посебно се истиче:
· Света рука краља Уроша I Немањића – мошти светог краља, сина Стефана Првовенчаног, који је пострадао од руку својих великаша.
· У олтару се налазе делови моштију светог Григорија Богослова, светог Григорија Јерменског и светог свештеномученика Елевтерија.
· Нарочито је значајно што се у манастиру чува и део Часног Крста Господњег – реликвија којој верници приступају са посебним страхопоштовањем.
Ове мошти не само да привлаче бројне поклонике, него и сведоче о дубокој повезаности Пивске породице са целокупном православном традицијом, од ранохришћанских мученика до српске средњовековне државе.
Светиња за сва времена
Данас Пивски манастир стоји на обали Пивског језера, окружен величанственим планинским амбијентом, као живи музеј, молитвено место и споменик културе од изузетног значаја.Његова прича подсећа нас да вера и култура могу надживети и највеће изазове – чак и када им прети вода, пролазак времена или заборав. Захваљујући подвигу премештања, овај драгуљ српске баштине наставља да сведочи о вековима трајања, уметничком генију и духовној снази народа са ових простора.
Ко год дође до Пиве, нека застане пред њеним вратима – не само да би се дивио лепоти фресака и ризнице, већ и да би осетио дах историје који и данас дише у сваком камену ове неуништиве светиње.
Остоја Војиновић
