У последње време све чешће се сусрећемо са разним „духовним саветима“ који се брзо шире, нарочито преко интернета, и који се неретко приписују познатим духовницима, попут покојног о. Јована Калаидиса. Такве тврдње често звуче убедљиво, побожно, па чак и строго, али управо зато захтевају посебан опрез.
Није свака побожна реч истина, нити је свака строгост православна.
Када чујемо да причешће на Велики четвртак штити целе године или да треба њему треба дати предност, ако треба чак и у односу на причешће на Васкрс, треба да се запитамо да ли је то дух Цркве или поједностављено и погрешно тумачење.
Свето Причешће није магијски чин. Оно није нешто што делује механички или временски ограничено. То је жива заједница са Христом, дар који се прима у слободи, вери и покајању. Не постоји јаче или слабије причешће, нити дан који чини Тајну већом или мањом. Свака Литургија је пуноћа Голготе и Васкрсења.
Опасност лажних вести у духовном животу није само у нетачности, већ у томе што постепено искривљују наш однос према вери. Уместо живог односа са Христом, човек почиње да тражи сигурне датуме, посебне прилике и некакве гаранције благодати. Тако вера неприметно прелази у сујеверје.
Зато је потребно расуђивање.
Пре него што прихватимо неку духовну тврдњу, треба да проверимо да ли је у складу са учењем Цркве, да ли је заиста речено и у ком контексту, и да ли нас води ка смирењу и покајању или ка страху и формализму.
Истинска побожност није у тражењу најважнијег дана, већ у сталном труду да будемо достојни Причешћа онда када нам Црква да благослов да приступимо.
Христос није присутан више на један дан, нити мање на други. Он је увек исти и даје нам се у пуноћи сваки пут када Му приступамо са вером.
Чувајмо своје срце од заблуда, али још више од површности. Не верујмо свакој речи која кружи, макар звучала духовно. Истина у Цркви није ствар утиска, већ живота у Христу.
Нека нам мерило не буде оно што је популарно или строго, већ оно што је истинито, смирено и проверено у Предању.
О. Дејан Крстић, ректор Нишке Богословије
