Људи не приступају Цркви зато што очекују беспрекорне свештенике. Историја, па и савремени тренутак, показују да ће увек постојати они међу клиром чији ће лични падови, било из ближе или даље прошлости, изазивати осуду и саблазан у јавности. Неко је својевремено, у тренутку слабости, учинио тешку грешку у односу према ближњима, други није сачувао сопствени брак, трећи је у јавном простору поступио на начин који је многима био неприхватљив. И увек ће се изнова појављивати тврдња да такви случајеви подривају поверење и удаљавају верне од Цркве.
Међутим, такав закључак почива на погрешној претпоставци. Ако би мотив доласка у храм био заснован на моралној безгрешности свештенства, онда би тај однос заиста био кратког даха. Човек не долази у Цркву због човека, већ због Христа. Због покајања. Због учешћа у тајни причешћа. Због благодатног преображаја који не зависи од људске савршености, јер таква савршеност, као емпиријска категорија, не постоји.
Илузија о идеалном духовнику није ништа реалнија од приче о бајковитом принцу на белом коњу. Стога је важно направити јасну разлику између вере и идолатрије. Они који траже беспрекорне личности лако ће се разочарати и удаљити. Они који траже Христа остаће.
Зато не треба очекивати да ће се истинско црквено језгро осипати. Напротив. Могуће је да ће се смањити број оних који веру граде на личности човека, али то није губитак него прочишћење. Црква није изложбени простор у коме се демонстрира савршенство, већ место исцељења. Она је духовна болница у којој се сабирају људи обремењени сопственим слабостима, не да би их сакрили, већ да би их, кроз подвиг и благодат, постепено преображавали. Кроз преображај приближили се Христу и ушли у Царство Небеско!
