Москва као Трећи Рим

Разговор Владимира Путина са Емиром Кустурицом отвара питање које је много старије од савремене руске политике. Од пада Рима и Византије, преко идеје Москве као Трећег Рима, до посете Светој Гори и односа руског председника према царском наслеђу. Где престаје историја, где почиње политичка интерпретација и какву улогу у свему томе има човек који данас управља Русијом?

У разговору са Емиром Кустурицом Владимир Путин изговара реченицу која заслужује више пажње него што јој је посвећено у дневним извештајима:

„Москва је Трећи Рим, а четвртог неће бити.“

Кустурица га пита може ли руска цивилизација постати нека врста духовне арке за људе који желе да сачувају хришћанску веру и традиционалне вредности. Путин одговара потврдно, а затим објашњава како је хришћанство из старог Рима прешло у Византију, а после пада Константинопоља стигло до Москве. Русија је, према његовим речима, наследила веру и традицију и постала чувар тог духовног наслеђа.

Ово није успутна историјска опаска. Путин се позива на идеју која у руској црквеној и политичкој мисли постоји вековима. Да бисмо разумели зашто је сада помиње, морамо се вратити много пре његовог доласка на власт.

Три Рима и једна историјска идеја

Први Рим био је центар Римског царства и једно од најважнијих средишта раног хришћанства. Хришћанство није настало у Риму, већ у Јудеји, али је управо унутар Римског царства постепено постало вера која ће обликовати европску цивилизацију.

Оснивањем Константинопоља 330. године, за време цара Константина, настао је Нови Рим. Источно Римско царство наставило је да постоји и после пропасти западног дела империје. Његови становници себе нису називали Византинцима, него Ромејима, Римљанима. За њих је Римско царство и даље постојало, само са престоницом на Босфору.

Када је Константинопољ пао под Османлије 1453. године, нестала је византијска држава, али није нестала Православна црква. Васељенска патријаршија наставила је да постоји, као и остале православне цркве.

Руски црквени мислиоци почели су да развијају представу о Москви као новом средишту православног света. Монах Филотеј из Пскова почетком XVI века формулисао је чувену реченицу:

„Два Рима су пала, Трећи стоји, а четвртога неће бити.“

У првобитном црквеном контексту то је била идеја о очувању правоверја и одговорности за хришћанско предање. Временом је добила и политичку димензију. Москва је почела да се представља као наследник византијског духовног и царског достојанства.

То није било формално преношење власти са Константинопоља на Москву. Није постојао никакав акт којим је Византија предала своје место Русији. Васељенска патријаршија никада није престала да постоји. Реч је о идеји која је постепено добијала значај у руској историјској свести.

Али Путин је не помиње случајно.

Света Гора, 2016. година

Вратимо се једном догађају који је у то време привукао велику пажњу.

У мају 2016. године Владимир Путин посетио је Свету Гору поводом хиљаду година руског монашког присуства на Атосу. Са њим је био и патријарх московски Кирил.

У Кареји, административном средишту Свете Горе, Путин је присуствовао богослужењу у цркви Протатон. Том приликом додељено му је почасно архијерејско место, познато као стасидија.

Око тог места настала је занимљива прича.

Фотографије су приказивале Путина на богато украшеној, уздигнутој црквеној столици. Део руских медија објавио је да је руски председник заузео престо на коме су некада седели византијски цареви. Појавиле су се чак и интерпретације о симболичком васпостављању Византије и Путиновој улози њеног новог владара.

Међутим, византијски царски престо то није био.

Стасидија је посебно црквено седиште, које може имати наслон и преклопно седало. На Светој Гори користи се и као почасно место за високе црквене достојанственике и уважене госте. Путин је тамо добио почасно место, а не крунисање.

После Кареје посетио је руски манастир Светог Пантелејмона, где га је дочекао патријарх Кирил са монашким братством.

Ова разлика је важна. Не треба од једне стасидије правити царски престо. Али није неважно ни то што је фотографија председника Русије на таквом месту постала основа за причу о његовом симболичком повратку у византијску традицију.

Сам Путин је у обраћању на Светој Гори говорио о очувању историјског памћења, патриотских вредности и традиционалне културе. Свету Гору назвао је местом које чува духовне темеље православља.

Дакле, политичко и духовно значење посете није накнадно измишљено. Оно се налазило и у самом Путиновом обраћању.

Питање је само колико је он свестан симболике коју користи и колико је та симболика део његове личне представе о сопственој историјској улози.

Човек који не жели да буде само председник

Овде долазимо до дела који ме можда највише занима.

Путинов однос према руској историји, царевима, православљу и држави тешко је посматрати као обичан политички маркетинг. Он се тим темама враћа деценијама. У његовим говорима историјски континуитет Русије, православна традиција и улога државе све чешће се појављују као делови једне исте приче.

Истраживачи Нилс Дрост и Беатрис де Граф објавили су 2022. године научни рад „Путин и Трећи Рим: империјално-есхатолошки мотиви као употребљива прошлост“.

Аутори су анализирали више од 11.000 Путинових говора, интервјуа, изјава и других јавних наступа од 1999. до 2022. године.

Њихово истраживање показује како Путин користи руску царску историју, православне мотиве и библијске представе да би обликовао савремену државну идеологију. Историја му служи као објашњење садашњости, али и као оправдање политичких поступака.

Другим речима, прошлост није само нешто чега се Русија сећа. Она постаје основа за оно што Русија, према Путиновој представи, треба да буде.

Занимљиво је и то што Путин одбацује директно поређење са царем. У интервјуу из 2021. године рекао је да цар само издаје наређења, док он свакодневно ради.

Али истраживачи примећују да се истовремено диви руским владарима који су ширили и учвршћивали државу. Посебно онима који су, по његовом схватању, разумели историјску мисију Русије.

Можда је управо ту најзанимљивија противречност. Он не жели титулу цара, али му је блиска историјска представа о владару који лично представља континуитет државе.

Психологија власти и питање историјске мисије

Постоје и истраживања која покушавају да објасне Путинову личност и стил руковођења.

Амерички психолози Обри Имелман и Џозеф Трензелук објавили су 2017. године процену Путиновог политичког профила, засновану на јавним говорима, биографским подацима и другим доступним изворима.

Издвојили су доминантност, потребу за контролом, амбициозност, нарцисоидне црте, затвореност и извесну сумњичавост. Њихов профил описује човека који очекује ауторитет, тешко прихвата ограничења и има снажну потребу да управља окружењем.

Имелман и Еби Гоф су 2023. објавили и новију процену Путиновог профила и стила руковођења.

Наравно, ово нису клиничке дијагнозе. Нико од ових истраживача није обавио психијатријски преглед Владимира Путина. Реч је о посредним проценама личности на основу јавног понашања. И ту разлику не треба губити из вида.

Мени је посебно занимљив рад Хенрика Енрота и Александра Хјелма из 2025. године, под насловом „Аутократија и бесмртност: Владимир Путин и проблем времена“.

Аутори разматрају један необичан проблем личне власти. У аутократском систему граница између владара и државе временом може да постане нејасна. Владар се појављује као човек који гарантује континуитет државе. Његова личност постаје симбол трајања политичког поретка.

Шта се онда дешава када тај човек остари, разболи се или оде са власти?

У демократском систему држава наставља да постоји независно од председника. Председник се мења, институције остају. Код персоналистичке власти та раздвојеност може да се изгуби. Одлазак владара постаје питање опстанка читавог система.

Енрот и Хјелм ту анализу повезују и са Путиновим јавним представљањем физичке снаге, младоликости и виталности. То није само питање сујете. У њиховом тумачењу, тело владара постаје симбол трајања државе.

Када човек почне да верује, или политички наступа као да верује, да је његова личност нераздвојива од историјске судбине државе, онда више не говоримо само о политичкој функцији.

Говоримо о представи о себи.

Царство, Црква и граница која не би смела да нестане

Постоји још један проблем који се у оваквим разговорима често превиђа.

Православно предање познаје византијску идеју симфоније Цркве и државе. Она подразумева сарадњу две различите институције, са различитим одговорностима. Цар штити спољашњи поредак, а Црква чува веру и духовни живот.

Историјски, тај однос није увек био једноставан. Цареви су се мешали у црквене послове, патријарси су улазили у сукобе са владарима, а било је и периода када је државна власт готово потпуно контролисала црквени живот.

Али постоји нешто што је важније од свих историјских примера.

Христос није основао земаљско царство. Његове речи „Царство Моје није од овога света“ постављају границу између Царства Божијег и политичке власти.

Православна вера не даје ниједном државнику право да своју политичку вољу представља као вољу Божију. Држава може да штити вернике, цркве и право на верски живот. Може да сарађује са Црквом. Али државни интерес и хришћанска истина нису исто.

То је посебно важно када се говори о идеји Трећег Рима. Духовно наслеђе не може се аутоматски претворити у политичко право на територију, власт или одлучивање о судбини других народа.

Иначе, сама историја православља показује да вера није престала да постоји ни када су падали цареви и државе. Византија је нестала као империја, али православље није нестало. Преживело је и векове османске власти, и комунистичке прогоне, и распаде држава.

Црква није зависна од тога да ли постоји православни цар.

Ко је онда Путин у сопственој историјској причи?

Враћамо се на разговор са Кустурицом.

Путин говори о Русији као о духовној арци, о православљу као темељу цивилизације и Москви као наследнику Рима и Византије. Истовремено, говори о сопственом крштењу, мајци која га је тајно крстила и посебној вези са патријархом Кирилом.

Све су то делови једне пажљиво изграђене слике. Русија има своју историјску мисију, православље је чува, а држава је њен главни ослонац.

У тој слици Путин није само председник који управља једном великом државом. Он се појављује као човек који наставља дело историјских владара и чува нешто што, према његовом виђењу, превазилази један људски живот.

Да ли он лично верује у све то? Колико је у питању вера, колико политичка стратегија, а колико потреба човека који је деценијама на власти да сопствену улогу види као историјски незаменљиву?

То не можемо поуздано знати. Али можемо посматрати шта говори, које симболе бира и како их повезује.

Можда је најзанимљивије питање управо оно које остаје после свих историјских и политичких објашњења.

Када неко себе види као чувара хиљадугодишњег наслеђа, где престаје његова одговорност према историји, а где почиње уверење да историја има обавезу према њему?

Извори и литература

  1. Сам интервју Путина и Кустурице: Транскрипт разговора.
  2. Посета Светој Гори, 28. мај 2016: Саопштење Руске православне цркве. Примарни извор за програм посете и Путиново обраћање.
  3. Шта је заправо била стасидија: Meduza, разговор са византологом Романом Шљахтином. Веома користан извор за исправку приче о царском престолу.
  4. Како је настао мит о Путиновом царском престолу: Независимая газета, 30. мај 2016.
  5. Drost и de Graaf (2022): Putin and the Third Rome: Imperial-Eschatological Motives as a Usable Past. Један од најважнијих радова за целу тему.
  6. Immelman и Trenzeluk (2017): The Political Personality of Vladimir Putin. Посредна процена политичког профила.
  7. Volkan и Javakhishvili (2022): Invasion of Ukraine: Observations on Leader-Followers Relationships. Психоаналитички приступ односу вође, следбеника и колективних историјских траума.
  8. Enroth и Hjelm (2025): Autocracy and Immortality: Vladimir Putin and the Problem of Time. Посебно важан за питање поистовећивања владара са државом.

Редакција Чуда

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име