Сликарка и монахиња, о свом животу, студијама, искушеништву, иконописању: Нисам желела каријеру уметника у канџама новца .Детињство сам провела на тениским теренима у Хумској

МАЛО је оних који знају да најпознатија сликарка међу монахињама и најпознатији монах међу сликарима, игуманија Ефимија Тополски, потиче из партизанске породице. Цео њен живот личи на филм: уместо за последипломске студије у Паризу, одлучује се за Србију, а врло брзо после магистерија одлази у манастир. Поред икона, слика и световне слике, постаје члан најстаријег ликовног удружења код нас – „Лада“, осликава иконостасе по храмовима у Француској, а у педесетој полаже возачки испит…

Данас живи близу Ишона, јужно од Париза. У Београду је била кратко, током своје самосталне изложбе „Мислим, тражим, чекам“, у Галерији 73.

Њен отац Владан био је партизан, а пре тога логораш у Немачкој. Буквално је побегао са стрељања.

– Отац је о томе нерадо говорио, толико мало да чак не знам ни у ком је тачно логору био. Имао је шеснаест година кад је почео рат.Ухапшен је и одведен на Бањицу, па у Немачку.

Можда породица не би ни знала да је побегао испред стрељачког строја да једне тешке, спарне ноћи није у сну почео да виче и дави супругу. Несрећна жена једва га је пробудила, па јој је, онако бунован, испричао целу причу.

– Када су их извели изван логорских жица, отац је почео да бежи заједно са једним аустријским Јеврејином. Утрчали су у шуму, а за њима Немац. Попели су се на дрво, па кад је Немац наишао, отац је скочио и удавио га.

Бегунци су потом препливали Дунав, а пошто Јеврејин није знао да плива, Владан га је вукао. Касније, после рата, Јеврејин му је помогао да добије посао у Бечу. Радио је на системима за наводњавање за велика пољопривредна добра. Очеве приче су некадашњој Јасни Тополски, а данас монахињи Ефимији, звучале тако невероватно и фантастично, да му понекад није веровала.

– Увек се сетим филма „Велика риба“, у ком је син љут на оца јер прича приче у које нико не може да поверује. На крају се испостави да је све што је отац испричао истина, само мало стилизована. Тако ни ја свом оцу нисам веровала да уме да вози авион. Говорио је: „Постао сам пилот у Бањичком логору.“ Толико смо га зачикивали да се наљутио и ископао неки папир на ком је писало да је одликован као пилот у НОБ. Бацио је одликовање кроз прозор, па је бака ишла да га тражи.

У логору су стрељање могли да избегну само они који знају нешто да раде. Владан се добровољно јавио када су питали да ли неко зна да пилотира. И врло брзо је научио. Када је побегао из Немачке у Србију, отишао је у партизане.

– Отац ми је пружио велику љубав. Долазио је пред моју школу и доносио другарицама и мени ужину из пекаре, бомбоне, жваке… Због њега сам била „главна“. Слао ме је у Енглеску на летње курсеве језика, желео да студирам права на Итону.

Искушеница Четврт века провела и манастиру Градац

Детињство јој је прошло на тениским теренима, на Партизановом стадиону, у Хумској. Отац ју је подржавао и у томе све док нису кренули турнири. А онда је преминуо исте године када је уписала дизајнерску школу.

– Мислим да би ми аминовао да будем уметница. А монахиња? Не верујем – каже наша саговорница, и додаје да верује како јој је Бог преко њега дао много љубави, да је више никада не би тражила од људи.

– Људи који у детињству не добију љубав, увек је траже. Ако добијеш обиље љубави као дете, увек је имаш довољно да је делиш са другима. То је велики дар од Бога. Отац је имао довољно пара да оперише болесно срце у Швајцарској, али није желео. Одлучио се за операцију у Београду, да би мени оставио уштеђевину, и преминуо. Захваљујући његовој уштеђевини могла сам безбрижно да студирам.

Очев новац помогао јој је и када је дошла у Београд, после четврт века проведених у манастиру Градац, а пре него што је отишла у Француску.

Откад зна за себе, од најранијег детињства, цртала је и писала песме. Било је јасно да је окренута уметности, а у томе ју је подржавала мајка. Музеј савремене уметности и Народни музеј били су јој друга кућа. Уписала је графички смер у Дизајнерској школи. Нису јој ишли прецизни радови, али била је најбоља из сликања и зато је уписала Ликовну академију.

– Још у петом разреду наишла сам на репортажу о манастиру Црна река. Била сам задивљена начином на који живе игуман и два искушеника. Решила сам, чим се заврши школска година – одох ја тамо. Наравно да је све била дечја маштарија, али то показује моју склоност ка монаштву веома рано. Мада ми је све ишло лепо и лако у свету сликарства, нисам себе ту видела – коктели, отварања изложби, дружења…

Чувени сликар Влада Величковић предлагао јој је да „само мало научи француски“ и упише последипломске студије у Паризу, одакле би јој сва врата била отворена. Мислила је: „Ако свет не може да препозна моју уметност без француског, онда нећу да ме овде воле ни са француским.“

– Није ми се допало то што сам видела – да је уметност у канџама новца, да он диктира шта ће се излагати, ко ће бити горе, а ко доле. Доста је тога што данас зовемо уметношћу, а у ствари је конфекцијска уметност. Ако галерија излаже геометријску апстракцију, они ваш рад неће гледати ако се не креће у тим оквирима, макар донели и ремек-дело.

У то време дружила се са групом младих, занесених људи, који су живели аскетски, студирали теологију или филозофију. Пренели су на њу свој ентузијазам и један за другим су почели да одлазе у монашки живот.

– У манастирима у Србији нема пустињског живота, ту су гостољубље и дружење. Током целог свог искушеничког периода била сам на крилима ветра, све сам могла да постигнем. Све ми је било лепо – желела сам да чувам и краве и свиње, скупљам јаја, молим се Богу, читам псалтир… Није ми пало на памет да сликам. Месецима сам плакала сузама радосницама кад сам стигла у манастир Градац.

Ту је провела четврт века и створила праву малу монашку уметничку колонију. Годину дана пре педесетог рођендана, почела је да прича како ће јој се нешто крупно десити баш на јубилеј. И заиста, добили су новог владику и она је одлучила да настави да се усавршава на другом месту.

Сада живи у Манастиру Успења Пресвете Богорице, познатом као Ишон, у Француској. Некадашњи мотел, један Француз, сликар, који је прихватио православље у Руској заграничној цркви и замонашио се, претворио је у манастир. Када је напустио овај свет, отац Лука је оставио својој „наследници“ мноштво сликарског материјала, пигмената, четки, папира…

Недалеко је будистички центар, па јој често, осим туриста, свраћају и комшије, будисти. Главно „друштво“ су јој овце, мачке, пужеви голаћи, један јеж. И сви се хране на њеном „казану“. Ту је научила да вози, сада учи француски, осликала је иконостас у нашој цркви у Антверпену, а чека је и осликавање великог крста за једну католичку цркву у Паризу.

У КОНАКУ УЗ ГИТАРУ

КАДА сликам иконе по наруџбини, стриктно се са људима договорим о томе шта желе, али увек остане простора за креативност. Желим да људима икона буде радост и да им отвори врата молитве. А ово друго… Па, то је као да сам била на литургији, певала, па после сви дошли у конак, за трпезу, и неко узео гитару, па певамо нешто друго… Човек је шири од космоса. Једна личност у себе може да смести и иконопис и сликарство које зовемо уметничким – каже мати Ефемија.

МУКЕ Са ИКОНОПИСОМ

СВИ су очекивали од мене, као академског сликара, да ће ми иконопис бити „мачји кашаљ“. Али, силно сам се намучила. Вратила сам се у време дизајнерске школе, када се захтевала велика прецизност. Морала сам да научим правила јер сам схватила да, док их не научим, нећу имати слободу да из њих изађем. Духовник ми је искрено рекао: „Не знам шта ћу с тобом. Ниси баш надарена за иконопис, ниси надарена ни за појање, иди бар научи домаћинство и пољопривреду!“ Мучила сам се јер нисам хтела да пресликавам, већ да савладам вештину средњовековних сликара – прича монахиња.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име