Његова Светост Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Иринеј упокојио у Господу данас, у 91. години живота. Или једноставније речено представио се у Господу наш патријарх. А патријарх Иринеј је свим срцем и душом заиста био наш, народни патријарх. Домаћин који брине о имовини, пастир који брине о душама, отац који чува саборност, вођа који усмерава стадо ка Господу.
На челу Српске православне цркве био је у тешка времена и у време тешких искушења. Актуелна пандемија је само једна од пошасти са којом се сусреће црква бранећи свој статус и своју мисију. Све снажнији притисак глобалног, обезбоженог света је карактеристика нашег доба, а патријарх Иринеј је морао у таквом амбијенту и под таквим притисцима да чува, брани и заштити једини прави, народни пут православља и Светог Саве, на чијем се трону налазио. Успео је у томе чувајући јединство цркве баш када су напади (ваљда са свих страна) умножени и када су искушења запретила да се испоље и унутар организма црквеног.
Први доживљај који се јавља на помисао о блаженопочившем патријарху Иринеју је његово смирење. Зрачио је кротошћу, понашао се као онај који служи, што није остваљало никога равнодушним. Штавише ширио је осећај емпатије што је био квалитет његових успостављених односа са свим структурама друштва. На тај начин је као истински Христов човек сведочио свога и нашега Господа. Није Га пропагирао речима него, баш како и доликује правом хришћанину и народном патријарху, сведочио је Христа делима и енергијом помирења, што је неретко резултирало амортизацијом страсти и стабилизацијом ситуације. Такав карактер човека био је спасоносан за СПЦ у овим турбулентним временима, али је имао немалог утицаја на друштвена кретања и умиривање политичких тензија.
Подсетимо, патријарх Иринеј је устоличен у београдској Саборној цркви 23. јануара, док је на дан 3. октобра 2010. устоличен у манастиру Пећкој патријаршији. На чело Српске православне цркве дошао је после дугогодишњег службовања у Епархији Нишкој, у којој је био епископ од 1975. године. Као што се види био је дугогодишњи следбеник Господа и сав испуњен вером у Христа, коме се заветовао још далеке 1959. године када се замонашио у манастиру Раковица. Патријарх је био истински духовни светионик народу и путовођ ометан безбројним екстремима, који се експонирају и представљају за спасиоце и избавитеље народа.
Оставио је неизбрисив траг у Српској православној цркви као духовни пастир свог народа, како у држави тако и у целом свету. Оно по чему ћемо се највише сећати Патријарха Иринеја је благ лик и смирујућа реч, која га је красила и давала утеху верницима, као и свим добронамерним људима.
Нека му Бог дарује радост сретења са Господом, као и учешће у заједници са свим светитељима и Христовим сведоцима, у сјају небеског – непролазног духовног царства.
Mилован Балабан
