У рано праскозорје крећем са групом ходочасника у Дечане, на празник Светог Стефана Дечанског. Сабрани око игумана манастира Подмаине, чекамо аутобус испред цркве Свете Петке у Будви. Скупила се наша дружина, која истрајно посећује православне светиње широм Црне Горе, Србије, Светога Космета. Чекамо да нам се придруже наши Бокељи, Херцегновљани, па да кренемо заједно. Брат се на брата ослања.Пут Дечана крећу приморци, успут нам се придружују Подгоричани. Први пут путујем на Космет са мојима ближњима из Црне Горе. Сви смо као једна душа. Кроз поглед пониремо у дубине братске љубави.

Свитање нам се осмехује на домак Скадарског Језера. Имам утисак да нас прати благослов Светог Јована Владимира док пролазимо поред Пречисте Крајинске, да нас иза пенџера високе куле посматрају топле Косарине очи. Ћутимо помало сањиви. А, онда један анђеоски глас наше сестре из Будве тихо запева:,, Сини јарко Сунце са Косова…“ Пробудише се наша срца. Опет смо једна душа, један глас, једна духовна снага… Одјекује наше христољубље и родољубље, језди према Дечанима. На граничном прелазу на Рожајама, осећам снажно лупање срца, бије пулс, неконтролисано. Заривам нокте десне руке у длан, одлажем да припремим лични документ за улазак на Космет. Нешто пркосно ми не да се повинујем новој реалности. Истрајавам …

Једна рука ме снажно стисну за раме, рука мога подмаинског брата.,,Дај ми пасош. Селе, догодине у Призрену!“Борим се да не заплачем. Присећам се одлазака у косметске манастире из Србије. Све је било другачије, баш све. Док нижем успомене по ободима свога срца, ћутим полуспуштених трепавица.Неко дошапну:,,Имамо пратњу КФОРА.“ Испред наших аутобуса борна кола чувара мира на распетом Космету. Окренух се. Поглед ми се заледи на грдосији од челика која прати наш последњи аутобус. Нисам знала из чијег су војног контигента.Зашто бих то морала знати. Осетих још снажније дамарање у крвотоку.,,Догодине у Призрену!“-шапуће крај мог лица мој подмаински брат и грли ме заштитнички, снажно.

А, Метохија се умирила, распрострла се као мајчино крило. Пролазимо кроз предео у коме доминирају тек изграђене куће, вишеспратнице. Јарко црвени кровови извирују иза високих зидова који опасују поседе нових власника. Како ли се живи иза тих бетонских бедема?Срце ми озари радосно сећање на пријатељицу Албанку, из Улциња. Препознаше нам се душе једног лета на домак мале улцињске плаже. Водила ме својој кући на Бајрам, моја Кинета. Али, овде…Сетих се једног ранијег доласка у Призрен. Док сам седела у ауту, на паркингу испод огромног ораха, пренуо ме је поглед жене забрађене огромном белом марамом. Молећивим погледом гледала је упорно у мом правцу. Отворих прозор, не знајући како да јој се обратим. Само је пружила длан, очекујући новчани прилог. За кога, Бог зна. И нека је на спасење, ма коме да је стигло, моје мало милосрђе. Хитро је из џепа дугачког беж мантила извадила неколико ораха и осмехнувши се спустила их у моју десну шаку. Удаљила се хитрим кораком. Да не беше тих ораха, помислила бих да је то била каква нестварна прилика, опсена, привиђење…

Тада сам на елегантном каменом мосту први пут видела жене одевене у горанску народњу ношњу, са широким тканим сукњама и кошуљама од беж призренског платана. Биле су забрађене шареним марамама. Неодољиво су ме подсећале на Индијанке са Анда које носе у корпама своју рукодељ да је продају радозналим туристима, жељним свега необичног и егзотичног. Из успомена пробуди ме глас нашег духовног путеводитеља.Стигли смо на домак манастира.На травнатој порти загордили се Високи Дечани. Монаси ужурбано промичу кроз порту. Слава је. Свако има своје послушње. Наше аутобусе заустављају италијански карабињери који чувају манастир. Љубазно саопштавају нашем свештенику из Тивта да морамо поштовати правило, да не можемо ући пре седам сати у манастир.,,Падре, падре пер фаворе…“-узвикује глас карабињера са подигнутом руком. Али, ми смо браћа, дошла из далека. Дечански игуман у неколико корака дотрча до италијанског заповедника. Проговорише неколико речи и ми закорачисмо на стазу која се спушта до дома наших душа.

Свечана аријерејска литургија још одзвања у сећању. Јека манастирских звона на моменте ме подсећала на топот коњаника цара Лазара, на одјек калпака на седам Југовића, на звекет бројних дуката у девојачком колу. Ти звуци су на тренутак попримали и тонове тужбалице и сватовске песме. Тако их је моја душа осећала располућена у радости и болу. Миомирис тамјана, светлост бројних кандила, тајновите очи са фресака, анђеоско појање монаха за певницом… све се сливало у душу као медоносни нектар у пчелиње саће. У тренутку се окренух. Иза витких мермерних стубова стајало је десетак италијанских војника, преданих литургијском богослужењу. Лица су им била блага, очи загледане у древни иконостас. Са скупљена три прста, често су чинили знак крста на својим грудима. Срце ми се испуни радошћу. Мој будвански брат је увек уз мене, као да је моја сенка. Тихо прошапута: ,,Добро ти је казало срце, селе моја. Овде у Дечанима примили су Православље.“Причестише се заједно са нама, а потом смо се стрпљиво провлачили испод кивота Светог краља, Стефана Дечанског, чудотворца уверени да ће нас чувати и бдити над нашим душама.

 

 

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име