ПЕНЏЕР KОЈИ ГЛЕДА НА ТРИ СТРАНЕ
Kибиц фенстер је прозор широког видика и ретко да га још покоја старинска кућа у Банату нема. Некада су крај кибиц пенџера стајале млађе удаваче, младе разведене жене, старије девојке, па и уседелице. Дешавало се да су кроз њега девојке биле виђене по први пут од својих изабраника, што значи да је кибиц фенстер био и “прозор љубави”.
Друга половина 18. века, а нарочито читав 19. век се у Банату могу назвати “газдашким временом”. То је значило да се по изгледу куће у том крају могло наговестити каквог је имовног стања њен газда, јер је то био један од начина како се он “презентирао”.
Посматрајући и данас по банатској равници те старинске, тзв. швапске куће, примећује се њихов изражајни јединствени стил градње. Све оне готово да су у једној равни, ушорене у дугачке сокаке са широким прилазима по боку. Такође, висине њихових кровова су малтене у центиметар једнаке – рађене су као приземне куће, врло сличне једна другој, са обавезним пенџерима смештеним на спољњем зиду до тротоара.
Гледајући све те старинске куће, лако се запажа да су мајстори столари (у оно време називали су се тишлерима) на различите начине израђивали “кућне очи”. На свакој кући су биле другачије, а скоро на свакој стајао је и по један испупчени пенџер, као да је отечен или се истурио важан, због девојачких глава или цвећа што ће у њему да стоји. Е тај је посебан – кибиц фенстер га и данас по Банату зову!
Дешавања по сокаку
У прошлости, троделни или четвороделни кибиц фенстер звали су и винтеркасту, што би се превело као “зимска кутија”, јер је у њему стајало цвеће током зиме. Ту се главно крило није отварало, а држало се ради топлоте собе, ради сунца, да га обасја, а и ради саме лепоте. Затим, звао се и винтерфенстер, “зимски прозор”, за старије даме да са њега гледајући сокак лакше проводе дугу зиму. А и тачно је тако, у летње дане овај се прозор посве мање користио. Називали су га још и гукфенстер, у смислу “прозор за гвирење”, због свог нимало стидљивог изгеда.
И тако се то међу Банаћанима уврежило кроз време, јер су многе занате почели баш Немци да заснивају у Војној граници, које је на том месту царица Марија Терезија насељавала половином 18. века. После су Срби и други народи, који су учили те занате, њихове називе примили од Немаца занатлија. Тако је овај пенџер до данас остао у народском говору познат као “кибиц фенстер” или “кибиц прозор”.
Kибиц фенстер је прављен да би се у једном погледу брзо сазнало шта се на сокаку дешава директно у комшијском правцу преко пута, а десно и лево да се оком „преслиша“ цела улица да ли је ко замакао већ до на крај и при скретању је у други сокак.
„Мајсторски образ“
Kроз историју кибиц фенстера, приметно је да је сваки био прављен по моди тог времена и жељи власника, па их због тога има разних. Од обичног малог, као лењог, тромог и неспретног, па до отменог прозора пројектанта из периода сецесије.
Међу старим тишлерима владало је уверење да у прозору лежи највиша памет, мудрост и тајна столарског заната. Говорили су да постоје “прозори свирачи ветрова”, јер кроз њих ветрови стружу и свирају, па “дрндави прозори тамбурашки” где највеће стакло бруји као бегеш, затим прозори “столарска срамота” јер покисну пре кише, па прозори “водоноше” који довуку сву воду чим примете облак, онда прозори “решето” што пропусте сав снег и прозори што се сулудо разбијају на први ветар и малу промају, због чега су их звали “самоубице”.
Тако су говорили ондашњи мајстори за кућне прозоре, па чим поглед на њих баце, одмах су могли да констатују да ли га је фушер склепао или права мајсторска рука правила, која уважава законе и искуства тишлерског заната, да му пенџер чува “мајсторски образ” кроз време и векове.
За кућне прозоре врло је важна била и клима, па се од старине знало да се прозори у Банату не праве као у Хамбургу, јер други ветрови дувају и другачије кише падају овде и тамо.
За удварање и додире
Kоме је кибиц фенстер био намењен? За мушке укућане ти прозори се никада нису правили. Ту “мушка глава” никада није имала шта да тражи и готово да је било срамота да кроз овакав прозор мушкарац гледа на сокак и кибицује ко сокаком пролази и како тај изгледа. Мушко није имало када да се тиме замајава од силног посла, а зна се већ да је сокаком увек пролазио онај ко мора.
Нису се кибиц прозори правили ни за децу, јер није било примерено деци да у њему седе и излажу се свету као некакво лепо цвеће, а могла су и немирна да испадну кроз стакло на сокак. На деци је било да уче школу док су ђаци и била им је примерена широка авлија за играње.
Дакле, овај се прозор углавном правио за девојке. Чак не ни за шипарице, већ је морало да се причека како би девојка напунила 17 година да може свету на том прозору да се прикаже као млађа удавача. Тек тада је могла ту да стане, да момке сокаком кибицује или момак у пролазу да је запази, да јој погледом и мигом нешто каже или шапне и да се пред кибиц фенстером накратко заустави за мало удварање или додир прстију, ако је прозор висок, а момак нижи. То само под условом ако су се већ заволели. А може и бомбоне, чоколаду или мирис да јој дода кроз десно или лево криоце.
Ово су прозори широког видика, па су осим девојака (фрајлица), крај њега често стајале и младе разведене жене, старије девојке и уседелице, тако да се много различитих женских судбина кроз ова окна распредало генерацијама. На њима су понекад бивале и девојке виђене по први пут од својих изабраника, што значи да је кибиц фенстер био и „прозор љубави“.
Све жене у кући узурпирале су право да стану уз овај пенџер. Младе жене када позавршавају кућевне послове стајале су ту да предахну, дотеране тек мало у лицу неким благим пудером и дневном кремом.
Па и баке су ту понекад стајале, јер лакше се стари кад се другује са шором и сокаком, пошто су туда пролазили сватови, литије и погреби, а такође и комшије које се јаве и поздраве, или комшинице које само дођу до кибиц прозора па траже понешто на зајам што може да се кроз њега пружи.
Тако је то некада било… Од тог доба осташе и даље на појединим кућама широм Баната кибиц фенстери, да мотре на дане прошле и будуће, сведочећи о пролазности данашњице.
Bašta Balkana
