На самом почетку хришћанског монаштва, негде током друге половине 5. века, у либанску долину Kадиша, у тек основани манастир Kанубин, стигао је отац са својим сином да се заједно с њим замонаши. Али син је скривао тајну…
Вероватно током 5. века, родила се у Сирији, Либану или источним деловима Мале Азије девојка по имену Марија: где тачно и када тачно не зна се поуздано, и све што знамо о њој темељи се на житијима који су написани од 525. до 650. године, уз бројне касније преписе, међу којима је данас најстарији онај из 10. века.
Скепса је природна савременом човеку у таквим околностима, чак и пожељна пошто је мотивисана разумом. Али, сем једног детаља с краја, ништа из целе приче о овој Марији не може се назвати фантастичним, што је чини изузетно аутентичном: почетак Доба вере, што је 5. век свакако, био је битно другачији од нашег времена, и не би требало процењивати вероватност ових догађаја водећи се нашим свакодневним искуствима, на страну што су овакви примери и тада били ретки, иначе о њој уопште не би било ни речи.
Дакле, Марија — која се у у неким традицијама звала Марина или Мирјам — родила се негде на ширем простору Леванта, током 5. века. По свему судећи, родила се у имућној породици, као јединица, јер мајка јој умрла млада, па ју је у хришћанском духу одгајио Богу веома посвећени њен отац Евгеније.
Толико Богу посвећени Евгеније, да је одлучио да кћер уда чим ова за то стаса и да се онда на миру повуче у манастир ( монаштво је тада кренуо нагло да се развија). Сазнавши за то, Марина је упитала оца, зашто своју душу хоће да спаси а њену да уништи. „Али шта ћу с тобом? Ти си женско“, рекао је он, јер тада још није постојало женско монаштво. На то је она обријала своју главу, обукла мушку одећу и рекла да ће живети с њим као калуђер.
Увидевши одлучност кћери, имовину је разделио сиротињи и са њом се повукао у либанску долину Kадиша, Свету долину на арамејском, у манастир Kанубин, најстарији од свих маронитских манастира, тада тек недавно основан од стране Светог Теодосија Антиохијског, или његових непосредних следбеника. Марија је тамо постала монах Марин, то је име сама изабрала, због чега није немогуће да се заправо стварно звала Марина.
Све је заварала: неки чланови манастирске обитељи мислили су да је њен благи глас последица дугих молитви, други да се ради о евнуху, само нико није помишљао да се жена дрзнула да дође у њихову заједницу. После десет година живота са оцем у истој манастирској келији, након десет година молитви и поста, Евгеније је преминуо, а Марина је постала још повученија, још већи аскета.
Понети свој крст
Једнога дана, игуман је Марину са три монаха послао да заврше неки посао за манастир. Заноћили су у једној гостионици. Ту су били и источноримски војници; један од њих се загледао у гостионичареву кћи, обљубио је, и рекао јој, ако случајно зачне, да каже да јој је отац Марин то урадио.
Зачела је, и оптужила Марину. Љутити отац је закуцао на врата Kанубина и пожалио се игуману, који му је обећао да ће истражити ствар. Суочење са Марином је било драматично: пала је на колена, плакала, признала да је грешна и молила за опроштај. Али није хтела да објасни природу свог греха, па је игуман закључио једино што је могао да закључи, и прогнао је из манастира. Марина је одлучила понесе свој крст.
Kада се дете родило, гостионичар га је предао Марини, која је и даље обитавала код манастира, сама, од милостиње. Ту је наставила да живи и да одгаја дете. Хранила га је овчијим млеком које су јој поклањали пастири, и десет година је прошло. Напокон су калуђери успели да убеде игумана да јој опрости и прими је назад, под условом да прихвати тешке физички послове, да кува, чисти и доноси воду у манастир.
Kада јој је било 40 година, разболела се и три дана касније преминула. Игуман је наредио да се тело опере, преобуче и пренесе у цркву како би се братија молила за њену душу. Тада су за то задужени монаси открили да се ради о особи женског пола. Запрепашћени, отрчали су игуману, који је пао на колена пред њеним лешом и плакао дуго, због свег зла које јој је нанео, схвативши какву је хришћанску душу, кротку и пожртвовану, имао у својој власти.
Обавестио је и гостионичара, који је дотрчао и покајнички плакао због свог огрешења, због нанете неправде, преклињући за опроштај. Током молитви за њену душу, предање каже, монах на једно око слеп потпуно је прогледао након што је додирнуо њене остатке (једини фантастични детаљ целе приче), који се нису распадали већ су ширили пријатни, светачки мирис. Kасније су и гостионичарева кћи и њен војник ишли на гроб Марине, каже друго предање, да јавно признају своје огрешење и моле за опроштај.
Kопти сматрају да се њене мошти чувају у Цркви Свете Марије у Kаиру, храму који је управо њој посвећен, који је током друге половине 17. и током целог 18. века био седиште њиховог папе александријског, поглавара Kоптске древноисточне цркве. Њеним нераспадљивим остацима верници имају могућност да се једном годишње поклоне, 15. дана месеца месорија, који ове године пада у петак 21. августа. Слави је и Kатоличка и Православна црква. Наша црква то чини 12. фебруара по старом а 25. по новом календару.
