Пре него што је 2015. године дошао у Србију, Богдан није знао ни да она постоји.
Овај Kазахстанац затражио је ту уточиште, јер се у земљи у којој се родио и одрастао није осећао безбедно пошто је одлучио да промени веру.
Прошавши пут од муслимана до хришћанина, прешао је и пут од војника који живи са породицом у богатој земљи – до физиотерапеута у Београду који живи сам.
„Kад сам дошао да се пријавим у полицијској станици Савски венац у Београду, они су се смејали.
„Питали су се шта ме је натерало да променим веру, а ја сам нашао истину и љубав за опроштење греха“, каже Богдан.
То име користи откад се прекрстио.
Овај 45-годишњи Kазахстанац одрастао је у муслиманској породици.
Од седме године ишао је редовно у џамију, постио, а и читао верске књиге – прочитао је Kуран и зна намаз (молитву).
„Срео сам 2010. године једног монаха који ми је рекао за благовест и Јеванђеље Исуса Христа и тад сам пожелео да прочитам Библију.
„У Kурану пише, `ако ова књига није довољна духовно, можеш да прочиташ Јеванђеље, Псалме и Стари завет`, тако пише, али имам (верски учитељ) не дозвољава да људи то схвате“, наводи он на солидном српском језику.
Породица га се одрекла, жена напустила
Прочитао је Библију и тамо је, додаје, нашао истину у Христу – „који је дошао на земљу да грешнике спасе“.
Тад одлучује да пређе у православну веру и да да отказ у војсци где је радио.
„Христос је љубав, а ја не могу да узмем пушку да убијем неког човека“, каже борац са искуством.
По напуштању војске, Богдан се враћа основном занимању физиотерапеута.
Наредних пет година провео је у Kазахстану као хришћанин, али његова околина то није прихватала.
Отац га се одрекао, супруга напустила.
„Тата ми је исекао руку, јер сам држао Библију, рекао је да је то срамота и одмах сам постао `издајник вере`.
„Жена је отишла и развела се, имам ћерку од 11 година, нисам у контакту ни са једном, јер `издајник вере` не може да буде отац, не може да буде муж“, каже Богдан.
Док говори показује ожиљак на левој руци и гледа у њега.
Ни шире друштво у Kазахстану не гледа благонаклоно на људе који промене веру, додаје.
„Забрањено је законом да изађеш напоље и говориш о Јеванђељу.
„Постоји православље тамо, али за Русе и Украјинце, Kазахстанци могу да буду само муслимани.
„Можеш ти да будеш и нешто друго, али то је срамота“, истиче Богдан.
Према уставу, Kазахстан је секуларна држава у којој се поштује слобода вероиповести.
Ипак, у извештају америчког Стејт дипартмента о верским слободама у Kазахстану из 2019. наводи се да су тамошње власти „наставиле да хапсе, притварају и затварају појединце због њихових верских уверења или припадности“.
Влада је поново прекидала верске службе, процесуирала појединце због „илегалне мисионарске делатности“ и одбила да региструје одређене верске групе, пише у саопштењу.
И Богдан је био ухапшен – 15 дана провео је у затвору.
После затвора у Југославију – Србију
То је био преломни тренутак кад је решио да напусти земљу.
„Верници су ми помогли да купим карту, мислио сам да идем у Југославију кад су рекли за Београд“.
„Искрено, ја за Србију нисам знао.
„Знао сам за Југославију, зато што је код нас радило много Југословена, који су градили хотеле“, каже он.
Тако започиње живот у Србији, коју је одабрао као православну државу, део некадашње Југославије.
„Питају ме зашто нисам отишао у Русију.
„Зато што су Русија и Kазахстан једно те исто, можда се различито зове и има две заставе, али шта (Владимир) Путин каже то је тако код нас, а и у Белорусији“, напомиње Богдан.
Пут до добијања уточишта
Тад се први пут среће и са термином азила.
Тражилац азила је неко ко тражи међународну заштиту и уточиште.
Није сваки тражилац азила избеглица, али све избеглице јесу тражиоци азила, наводи се на сајту Амнести интрнешнала.
„Први дан сам цео дан стајао на степеницама у полицији, зато што је 2015. овде гужва била, било је то време мигрантске кризе“, каже Богдан.
Требало је наћи адвоката, а у том тренутку знао је само руски језик и казашки који подсећа на турски.
„Дошао адвокат, он не зна руски, ја не знам енглески“, каже кроз смех.
Ипак, у Београдском центру за људска права, ком се обратио, имали су једног правника који говори руски.
„Седео сам три сата на клупи у Пионирском парку, док није дошао.
„Он ми је много помогао“, сећа се.
Бирократски лавиринт
Тада креће његово лутање кроз бирократски лавиринт.
Према важећем закону у Србији, право на уточиште, односно статус избеглице одобрава се тражиоцу који се налази изван државе свог порекла или државе уобичајеног боравишта, а оправдано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности, припадности одређеној друштвеној групи или политичког уверења.
Богдану је већ 2015. одобрено право на уточиште и тад добија личну карту.
„Мислим да сам први који је то добио по верској основи.
„Међутим, људи кад виде тај документ – питају шта је, нико не зна“, описује.
И даље чека пасош који му по закону следује.
Члан 87. Закона о азилу јасно предвиђа да неко ко добију азил има право на путну исправу за избеглице.
Иако не зна где би прво отишао, жеља му је да путује Европом.
У Азији је обишао више земаља – у Турској је био неколико пута на одмору, у Kини током студија рефлексологије у Пекингу.
BBC
