У православном свету сећање на Светог Патрика има другачији тон од оног који доминира у савременој западној култури. Док се у многим земљама 17. март обележава свечаностима, парадама и народним весељем, православни хришћани настоје да овом светитељу приступе као подвижнику древне, јединствене Цркве — у тишини, молитви и покајању. Разлог томе је и чињеница да празник често пада у време Великог поста, када Црква позива на уздржање и духовну сабраност, а не на спољашњу радост.
Свети Синод Руске православне цркве уврстио је Св Патрика у црквени календар и још 14 светитеља који се славе у западним земљама, а који су за светитеље проглашени пре раскола 1054. године.
Свети Патрик за православне није „национални симбол“ нити културни феномен, већ епископ и мисионар из времена пре великог раскола између Истока и Запада. Руска православна црква га званично поштује од 2007. године, а његов литургијски празник обележава се лети, треће недеље после Педесетнице, како би се избегло нарушавање строгог поста. Овакво решење истиче да је суштина прославе духовна, а не календарска или фолклорна.
Посебно место у православном поштовању Светог Патрика има планина Кроаг Патрик на западу Ирске. Према предању, светитељ је на њеном врху провео четрдесет дана у посту и молитви, следујући примеру Христовог подвига у пустињи. Иако тачно место његове сахране није познато, ова планина се доживљава као његов духовни споменик. Православни поклоници се управо овде окупљају на дан његовог празника, пењући се ка капели на врху као ка месту покајања и унутрашњег преображаја. У тој малој каменој цркви више пута су служена православна богослужења, што сведочи да поштовање светитеља превазилази границе конфесија и народа.
За православне вернике у Ирској и Британији овај дан представља прилику да се присете времена када је хришћанство било недељиво, а светитељи Запада припадали истој духовној традицији као и они са Истока. Уместо спољашње прославе, нагласак је на личном подвигу — молитви, посту, поклоњењу светим местима и размишљању о мисионарском делу Светог Патрика, који је читав народ привео Христу без насиља и принуде.
Тако се у православном свету Свети Патрик слави не као симбол забаве и народног празновања, већ као исповедник вере и духовни учитељ. Његово сећање постаје тихо сведочанство о заједничком наслеђу ране Цркве и подсетник да истинска прослава светитеља није у спољашњој буци, већ у преображају срца.
