То што данас имамо киоске са брзом храном, где можемо да купимо пљескавицу, рол виршлу или парче пице у ходу, треба да захвалимо Римљанима. Уличне тезге, на којима се продају разне ђаконије, измишљене су управо у њихово доба.
Храна за понети је била интегрални део свакодневног живота Римљана – од сланих грицкалица које су јели док су гледали борбе гладијатора у Kолосеуму, до кобасица и пржене рибе које су куповали како би презалогајили након релаксирајуће купке у својим чувеним купатилима.
Нахранити 50 милиона душа није била мала ствар, као што показује изложба посвећена храни и пољопривреди у доба Римског царства која је организована у италијанској престоници. Несташице хране претиле су да изазову нереде, па чак и да доведу до смакнућа тренутних властодржаца. Том ризику први римски цар Октавијан Аугуст (63. п.н.е.-14. н.е.) није желео да се изложи, зато је благовремено увозио и правио залихе пшенице, уља, вина и других производа, што је утицало на прехрамбене навике његових поданика.
Типичан римски дан почињао је са јентакулумом (иентацулум), тј. доручком – слани хлеб, сушено воће и јаја уз млеко или вино. Kасније би Римљани на брзину појели прандијум (прандиум), ручак, у неком од термополија (тхермополиа), претечама данашњих ресторана брзе хране или у једном од бројних попина (попинае), винских бистроа који су уједно били и коцкарнице и бордели. Предвече би богати Римљани приређивали раскошне банкете на којима су се послуживала најразноврснија јела од пауновог језика до печених пухова, док је остатак становништва вечерао чорабаста јела од поврћа у којима би се понекад нашао и који комад меса.
Логистика коју су Римљани спроводили како би нахранили своје становништво је фасцинантна, рекла је за АФП Орјета Росини, кустос изложбе Ара Пацис, истичући колико је било тешко утолити глад милион људи колико је живело у овом најмногољуднијем граду у прединдустријској ери.
Римљани су током целе године из Египта допремали жито које се у товарима од по 500 тона превозило приватним бродовима од Александрије до Рима под стриктним надзором државе у једном од најранијих примера сарадње приватног и државног сектора, казала је Росини.
Цар је био једини дистрибутор насушног хлеба, једини одговоран за допремање хране, навела је она. Аугуст је повећао своју популарност тако што је сваког месеца 20.000 грађана, слободних мушкараца старијих од 17 година, бесплатно добијало по 35 килограма брашна. Рим је, такође, у великим количинама увозио уље, месо као и вино чија је цена у малопродаји била багателна. Иако су се на њиховим трпезама често налазила егзотична јела, римски императори су највише волели воће и поврће: Тиберије је обожавао краставац, а Аугуст је волео шпарглу, рекла је Росини.
Угљенисани остаци хране пронађени током археолошких ископина у Херкуланеуму, уништеном граду када и Помпеја у ерупцији Везува 79. године, показују да су Римљани били зачетници не само медитеранске исхране, већ и глобализације хране данас присутне готово у свим супермаркетима. Наиме, вино су увозили из Галије и са Kипра, уље из Андалузије, мед из Грчке, а гарум, ферментисани рибљи сос за којим су лудели, из Португала. Храна је за Римљане била такав приоритет да је цар Диоклецијан (284-305) увео строгу контролу цена, мада су неке намирнице биле ван домашаја за већину становника, као на пример пилетина која је била изузетно скупа.
Примера ради, пекар који је зарађивао 50 сребрењака дневно морао је да издвоји 60 да би купио два пилета, 30 за литру напуљског вина, 12 за 300 грама свињетине и четири за 25 смокава.
Тањуг
