О корисности кромпира у људској исхрани није потребно говорити. Међутим, кромпир није лако заживео на Балкану.
Доситеј Обрадовић је, дошавши у ослобођени Београд 1806. године из Земуна, понео са собом неколико врећа кромпира. Биле су то веома тешке и гладне године, па је Доситеј желео да се Срби прехране, нарочито преко дугих зима када им је исхрана била прилично сиромашна и када је становништво масовно умирало због тешке неухрањености. Док се искрцавао у луци, Доситеј нареди да се пажљиво поступа са врећама кромпира и да се одложе на тамно и суво место.
И Kарађорђе и остали чланови Правитељствујушћег совјета сербског нису били ни мало поверљиви према кромпиру.
Доситеј зато нареди једног дана да се кромпир обари онако како је наложио и да се потом послужи у одаји где ће бити он са члановима Совјета. Kада су донели врућ кромпир, сви су били у неверици и нико се, поред Доситејевог нуткања, није усудио да га проба, не само зато што нису знали како се једе, него и из страха да не буде којим случајем отрован (тј. да му неко од присутних тајно не ради о глави).
Видевши да је „враг однео шалу“, Доситеј први посеже за кромпиром и стаде да га љушти пред свима и једе. Kада су видели да је овај навалио и на други, па на трећи и да му није ништа, и остали се осмелише уз осмехе да пруже руку и да узму по кромпир једући га управо онако како је то чинио велики Доситеј.
Доситеј потом каза Kарађорђу да једну повећу врећу кромпира треба засадити и објасни му како се кромпир обрађује. Дошло време и вађења усева, а како је година била повољна и издашна, остало је кромпира и за нову садњу.
Године 1808. било је довољно кромпира да се подели Србима и да почне масовније да се сади. Међутим, Срби из Београдског пашалука ни да чују да узму, а камоли да посаде то „ђаволско семе“ о коме су се већ увелико распредале свакојаке невероватне приче.
Чувши да сељаци одбијају да приме и саде кромпир, Kарађорђе изда наредбу у којој је стајало да се има свако казнити јавним бичевањем са десет удараца канџијом, уколико не преузме кромпир и његово семе.
Ни ова казна није могла да натера непослушне сељаке да се прихвате гајења кромпира, поготово што су имали и отворену подршку необразованих свештеника који су са подозрењем гледали на кромпир као „на католичку подвалу“ и који су подржавали народне празноверице и раширене приче.
Тек када су оборкнезови, као најодговорнија лица за стање у својим кнежевинама, почели да добијају батине због непристајања својих сељака да узгајају ову биљку, сељаци су почели да масовније гаје кромпир, али опет не својевољно, већ зато што су били присиљени батинама.
Kарађорђе, Kарађорђе Петровић
Тако се врло брзо кромпир раширио по Србији, а у народу се у то време муњевито раширила једна веома поучна прича о Светом Сави, кромпиру и ђаволу, која каже следеће:
“Умоли ђаво Светог Саву да уговор начине и да посеју кромпир, па онда што је у земљи то нека буде Светога Саве, а што је на земљи то да њему остане. Тако и учине. Посеју кромпире, кромпири изникну, укаже се најпре чимина (бусен), потом цвет и за њим и бобице. Видећи ово, ђаво стане пркосити Светом Сави. Но кад буде у јесен, онда чимина опадне и иструне, а Свети Сава повади кромпире па у трап. Надимаше се ђаво да пукне од зла видећи овако себе преварена и кајаше се што је са попом посла имао”.
Академско друштво Српске; Извор: Предраг Мутавџић, Анегдоте и занимљивости са Балкана
