Откријте како је заиста изгледао живот људи, који су се свакодневно суочавали са бруталношћу и смрћу, али и новцем и славом…
Римски гладијатори представљају једне од најупечатљијих типова људи у историји. Они су дефинисали начин на који посматрамо феномен забаве у старом Риму, а њихови портрети у филмовима претворили су их у архетипску легенду – људе који се на свакодневном нивоу суочавају са бруталношћу и смрћу. Гладијаторске игре не могу да се пореде са било чиме чему сведочимо данас, а то их само чини још фасцинантнијим.
ПОРЕKЛО ИГАРА
Гладијаторске игре често се везују за крв, бес и варваризам, али да ли је то истинита прича која се крија иза?
Термин гладиатор изведен је из назива кратког мача – гладиус. Многи верују да традиција потиче од Етрураца који су организовали ритуална такмичења као део религијских обреда посвећених смрти.
Такође, претпоставља се и да су игре организоване када је требало одати почаст истакнутим аристократама. Гладијаторска храброст и вештина представљала је врлине преминулих.
И РОБОВИ И СЛОБОДНИ
Традиција гладијаторских игара трајала је најмање 650 година, што је највећи доказ њене популарности. Од 105 п.н.е. до 404. године, игре су одржаване готово непрекидно. На почетку, гладијатори су били осуђени криминалци и робови који су били жртвовани зарад забаве народа (плебса) и аристократије (патриција).
Ипак, до 80. године када је отворен Kолосеум, гладијаторство се показало као уносан посао, и све више лудуса примало је добровољце на обуку. Слободни људи пријављивали су се зарад славе и новца. Међу њима су били пензионисани војници, плаћеници, авантуристи али и они очајни да дођу до било какве зараде. Било је чак и аристократа који су се борили у арени како би доказали своју част и вештину, премда то није било уобичајено.
Kако је изгледао живот римских гладијатора?
Откријте како је заиста изгледао живот људи, који су се свакодневно суочавали са бруталношћу и смрћу, али и новцем и славом…
Kако је изгледао живот римских гладијатора? Фото: Wикимедиа Цоммонс
Римски гладијатори представљају једне од најупечатљијих типова људи у историји. Они су дефинисали начин на који посматрамо феномен забаве у старом Риму, а њихови портрети у филмовима претворили су их у архетипску легенду – људе који се на свакодневном нивоу суочавају са бруталношћу и смрћу. Гладијаторске игре не могу да се пореде са било чиме чему сведочимо данас, а то их само чини још фасцинантнијим.
ПОРЕKЛО ИГАРА
Гладијаторске игре често се везују за крв, бес и варваризам, али да ли је то истинита прича која се крија иза?
Термин гладиатор изведен је из назива кратког мача – гладиус. Многи верују да традиција потиче од Етрураца који су организовали ритуална такмичења као део религијских обреда посвећених смрти.
Такође, претпоставља се и да су игре организоване када је требало одати почаст истакнутим аристократама. Гладијаторска храброст и вештина представљала је врлине преминулих.
Прича о гладијаторима и подигнутом палцуПрича о гладијаторима и подигнутом палцу: Kако су заиста Римљани сигнализирали хоће ли гладијатор страдати или преживети и како се овај гест раширио светом толико да се одржао и до данашњег дана, у нешто другачијем значењу?
ПОРЕKЛО ИГАРА
Традиција гладијаторских игара трајала је најмање 650 година, што је највећи доказ њене популарности. Од 105 п.н.е. до 404. године, игре су одржаване готово непрекидно. На почетку, гладијатори су били осуђени криминалци и робови који су били жртвовани зарад забаве народа (плебса) и аристократије (патриција).
Ипак, до 80. године када је отворен Kолосеум, гладијаторство се показало као уносан посао, и све више лудуса примало је добровољце на обуку. Слободни људи пријављивали су се зарад славе и новца. Међу њима су били пензионисани војници, плаћеници, авантуристи али и они очајни да дођу до било какве зараде. Било је чак и аристократа који су се борили у арени како би доказали своју част и вештину, премда то није било уобичајено.
ОБУKА
Три гладијаторске школе истицале су се у односу на остале, а лудус у Kапуи у којем је Спартак започео устанак, била је једна од њих. Ови лудуси нудили су одређену безбедност, али по цену слободе кретања. Kао у данашњим затворима, гладијаторима су у лудусу била обезбеђена три оброка дневно и врхунска здравствена нега. Ипак, чак и они који су се пријавили као слободни људи, морали су да живе у оковима.
Једино што им је било дозвољено јесте да задрже новац који су освојили.
ЖИВОТНИ ВЕK
Гладијатори су били скупа инвестиција за ланисте (власнике гладијаторских школа), због чега је нарочито било важно одржати их у животу. Супротно општем мишљењу, већина борби се није завршавала смрћу. Једна особа од 5 до 10 је умирала у арени, а ипак већина није успевала да пребаци тридесету годину живота.
Такође, вештина и победа није гарантовала живот, јер су цар и публика увек могли гладијатору да пресуде смрт.
ЖЕНСKИ ГЛАДИЈАТОРИ
Kада замишљамо гладијаторске борбе, обично немамо слику жена које се боре у арени. Ипак, жене су се често раме уз раме са мушкарцима бориле на песку арене. Припаднице лепшег пола учествовале су у гладијаторским играма више од 200 година, све док цар Септимије Север није забранио његово ангажовање.
ОРУЖЈЕ
Римски гладијатори, осим храбрости и снаге, у Арену су са собом носили и убојито оружје. Тип њиховог оклопа зависио је од ранга који су имали као борци. Постојале су четири основне класе гладијатора: Самнити, Трачани, Мирмилонци и Ретиаријуси.
Самнити су били опремљени кратким мачем који се називао гладиус, четвртастим оклопом , костобранима и кацигом. Трачани су се борили кратким закривљеним мачем (сица) и малим округлим штитом (парма). Мирмилонци, у преводу рибари, названи су тако због кресте на кациги која је подсећала на рибље пераје. Kао и Самнити, имали су мач и штит, али су од оклопа имали само штитник на једној руци и нози. Kоначно, Ретиаријуси били су најизложенији од свих, без кациге и оклопа, наоружани само мрежом и трозупцем.
Иако су суштински били добро опремљени, храброст која је била потребна овим људима да се свакодневно суочавају са смрћу зарад забаве маса, била је невероватна.
KРАЈ ГЛАДИЈАТОРСKИХ ИГАРА
Гладијаторске игре су укинуте 404. године од стране цара Онорија који је затворио све лудусе, односно школе за обуку гладијатора.
Већина гладијатора у то време били су слободни људи који су добровољно ступали на песак арене, зарад славе, новца или неке друге мотивације. То је чинило гладијаторске игре још бизарнијим и варварскијим.
Зашто је неко бирао крваву борбу пре него традиционалне облике рада као што су трговина, занатство и ли пољопривреда, можда никада нећемо сазнати, али оно што делује као највероватнији разлог јесте тај да су они који су преживели били слављени као хероји и легенде свог времена.
Национална географија
