Протеклог викенда је на имању цркве Светог Васкрсења у Чикагу одржан фестивал “Tаste оf Serbia”, један од многих у низу. Ова традиционална манифестација, коју организује најдуговечнија парохија СПЦ у “ветровитом граду” ове године је надмашила сва очекивања по броју гостију, уз већ надалеко познато гостопримство.
Већ у суботу у раним јутарњим часовима почело је окупљање парохијана који су били задужени за организацију. И док су једни вадили вруће пите и гибанице из рерне, други су хладили пиће, а трећи спремали роштиљско месо и специјалитет фестивала – гирос!
Сви они који су током два дана свратили на “Tаste оf Serbia” могли су да уживају у деликатесима домаће кухиње, живој музици и атмосфери. Међу званицама, али и случајним гостима, било је и доста српских пријатеља и комшија Американаца свих вера и националности, који су дошли да се увере у широку српску душу која и случајног пролазника дочекује као најмилијег госта.
Један од оних који је уживао у гостопримству домаћина био је и генерални конзул Србије у Чикагу Дамјан Јовић са супругом Александром и помоћником Александром Милићем.
И док су посетиоци на отвореном уживали у гласу Биљане Ђорђевић и мелодијама Неше Kостела, заинтересовани гости су могли да пођу у обилазак цркве, током којег су од оца Луке Лукића могли да чују све о богатој историји једне од најстаријих парохија Српске православне цркве у САД.
Они које занима заоставштина генијалног српског научника Николе Тесле имали су прилике да о његовом животу и делу сазнају више путем изложбе чији је аутор била позната српска добротворка и хуманитарка, клинички психолог Милена Татић-Бајић.
Председника цркве Светог Васкрсења Дејана Антића затекли смо док је српском конзулу говорио о историји своје парохије.
-Све је по плану, људи су расположени, а послужило нас је и време. Сад су се људи вратили са одмора, деца су пошла у школу, тако да је ово била прилика свима, и старијима и млађима, да се испричају, размене искуства из завичаја и са путовања. Опраштамо се од лета уз дружење и амбијент који не прија само нама Србима, већ и нашим комшијама других нација. Првобитна идеја и јесте била да “Tаste оf Serbia” послужи да људе других култура, са других меридијана, упознамо са оним по чему смо препознатљиви. У томе нам несебичну помоћ пружају наши парохијани који за овај празник одсуствују с посла, волонтирају и жртвују се, само да би све протекло какао треба због чега им дугујемо велику захвалност, каже Антић
Међу парохијанима ове цркве има наших људи са простора целе бивше Југославије, тако да је фестивал уједно и прилика да свако “зачини” манифестацију оним што је донео из завичаја.
-Та разноликост је наша најјача снага и богатство. Живећи тако, дружећи се и сарађујући једни с другима под кровом ове цркве научили смо обичаје и традицију наших села и градова, од Далмације до Црне Горе, од Војводине, преко Шумадије, па до Босне. Kако ко слави славу, каква јела спрема, па до дијалекта и речника, све те ствари ми учимо једни од других, већ годинама. Ми смо велику Југославију спаковали у једно двориште, истиче наш саговорник, те додаје да им на црквена славља долазе и други народи са Балкана, Бошњаци, Хрвати…
-Сви смо овде дошли трбухом за крухом, све нас је иста мука натерала, и некако смо овде схватили да је боље и лакше да радимо заједно ми што се лако споразумемо него да нам неко други одређује правила. Ми овде у дијаспори смо, чини ми се, први схватили колико су те 1990-те биле погубне по нас. И зато са нашим искуством са тугом сада гледамо нашу браћу, Украјинце и Русе, како гину и крваре, а знамо да ништа неће постићи. Ми Срби смо нарочито скупо платили слободу на којој смо увек инсистирали, било би добро да бар у будућности извучемо поуке из тог искуства, истиче наш саговорник, иначе један од српских хероја са Kошара
Следећи традицију неких других заједница и фестивала на територији града Чикага, он најављује да ће следеће године “Tаste оf Serbia” изаћи из црквеног дворишта на улицу, не би ли се на тај начин још више приближили својим комшијама и суграђанима.
-Тако нешто имају Грци и још неки народи, а ми можемо да понудимо ништа мање од њих, у сваком погледу. Имамо много угледних Срба у нашој парохији, лекара, инжењера, професора, и свакако имамо чиме да се похвалимо после више од 100 година колико је српска емиграција присутна на овим просторима. Имамо дужност према нашим прецима и претходницима, који су радили за само 5 долара на дан, а успели су да саграде и да нам оставе све ове цркве, манастире и имања…Али и према нашим потомцима. Јер ако ми ово не очувамо, они неће имати где да дођу да упале свећу или да крсте дете. Има ту још једна ствар…наша деца су заробљена крај компјутера и телефона, тако да црква остаје једино место где могу да говоре српски језик са својим вршњацима. И једино место где могу да чују нешто о нашој историји, да науче наше обичаје, а кроз фолклор и народне игре. А ускоро ћемо за наше дечаке организовати и школу борилачких вештина, а за девојчице часове клавира, најављује на крају наш домаћин, Дејан Антић.
Srbian times
