Прави гладијатори нису били баш попут оних у филмовима. Њиховим биткама циљ је пре био добра представа него да се поубијају.

ТУНЕЛ ИСПОД РИМСKОГ АМФИТЕАТРА у Арлу, у Француској, мрачан је и хладан. Сенка је добродошло олакшање од блештавог медитеранског сунца које удара на пешчану арену и камене трибине.

Али гладијаторски шлем који сам управо навукао је загушљив. Реплика заштите за главу коју је носио римски гладијатор пре скоро 2.000 година, улубљена, изгребана кацига тешка око шест килограма – што је три пута више од кациге за амерички фудбал и много је неудобнија. Има киселкаст метални воњ, као да сам ставио главу у врећицу са старим кованицама.
Премда ми бронзана решетка прекрива очи, могу да разаберем двојицу мушкараца с тканином око бедара који се загревају за борбу. Метални штитници за руке звецкају док један лако поскакује на ногама, има кратки мач с куком стиснут у руци с кожном рукавицом. Док се неудобно премештам с ноге на ногу, његов партнер подиже мач и нуди да ме удари у главу, само да покаже колико је шлем чврст.

Слежем раменима. Све за причу, зар не? А онда интервенише њихов тренер, тамнопути, витки Француз Брис Лопез. „Он није увежбан за то“, каже Лопез оштро. „Нема мишиће. Сломио би му врат.“

Бивши француски полицајац и тренер с црним појасом џију-џица, Лопез зна како изгледа права борба. Пре двадесет седам година заинтересовао се за старе стилове борбе. Пошто је наручио радне реплике гладијаторског оружја и оклопа, провео је године размишљајући како би се користили у борби на смрт попут оних приказаних у бројним филмовима и књигама о гладијаторима.

Међутим, што је више проучавао гладијаторско оружје и оклопе, све му је то имало мање смисла. Оптерећени штитовима, металним штитницима за ноге и руке и тешким бронзаним шлемовима, многи гладијатори носили су у арену готово исто толико заштитне опреме као и римски војници у бици. Али њихови су мачеви обично били дуги 30 центиметара, једва дужи од ножа шефа кухиње. „Зашто би“, пита се Лопез, „носили 20 килограма заштитне опреме у борбу ножевима?“

Његов је закључак да гладијатори нису покушавали да се међусобно поубијају, већ да су један другог настојали да одрже у животу. Провели су године тренирајући како да прикажу разметљиве борбе од којих се већина није завршавала смрћу. „То је право надметање, али не и права борба“, каже Лопез, који данас води истраживање о гладијаторима и трупу за приказивање борби АЦТА. „Нема кореографије, али ту је добра намера – ниси мој противник, ти си мој партнер. Заједно морамо да направимо најбољу могућу представу.“

У последње две деценије истраживачи су ископали доказе који подупиру неке Лопезове тврдње о гладијаторским борбама и доводе у питање популарну перцепцију тих старих приредби. Неки од гладијатора били су злочинци или ратни заробљеници осуђени на казну борбом, али већином су били професионални борци – боксери, мајстори више борилачких вештина или спортисти свог времена. Неки су имали породице које су их чекале изван арене.

Бити гладијатор могло је да буде уносно и понекад је било одабрано занимање, како сугеришу књижевни извори. Храбре изведбе у арени могле су да претворе гладијаторе у популарне јунаке, а затвореници су чак могли да зараде слободу. Гладијатори су вероватно већину времена проводили у тренирању или егзибиционим такмичењима. Можда највише изненађује што већина борби није завршавала смрћу. На сваких десет гладијатора који су ушли у арену, девет је вероватно преживело да се бори следећи пут.

ПОГЛАВЉЕ II
Помпеја, Италија

ГОТОВО 600 ГОДИНА Римљани су се одушевљавали гладијаторским играма. Биле су омиљени мотив римских уметника, представљане на мозаицима, фрескама, мермерним рељефима, предметима од стакла, глиненим предметима и бронзаним украсима пронађеним широм римског света. Скоро сваки већи град имао је арену, а од Британије до јорданских пустиња документовано их је око 300.

Та стара надметања неодољиво привлаче савремену машту. Захваљујући безбројним, често погрешним приказима у филму и књижевности, гладијатори су најпознатији – и најнесхваћенији – вид римске културе.

То је зато што су римски писци утрошили изненађујуће мало времена да испричају детаље о гладијаторским играма, вероватно јер су игре биле тако познате. Да би реконструисали праву причу из арене, археолози и историчари морају да пронађу трагове у уметности, на локалитетима и између редова старих текстова.

Попут много тога што се односи на стари Рим, неки од најбоље очуваних доказа о гладијаторима потичу из Помпеје, јужно од данашњег Напуља у Италији. Некада живахан град, Помпеја је изненада била затрпана вулканском ерупцијом 79. године н. е.

Док данас шетају сабласно добро сачуваним улицама, посетиоци свуда виде подсетнике на гладијаторске игре. На источној страни града је амфитеатар са 22.000 седишта, а из горњих редова види се ћудљива маса планине Везув. Избледели огласи у средишту града рекламирају предстојеће борбе. Мозаици и фреске приказују главне тренутке прошлих мечева. Одмах испред градског позоришта стајем да погледам једноставне ликове бораца угребане у избледели црвени малтер у висини дечјих очију.

Рана ископавања 1766. године открила су вредан налаз гладијаторских оклопа на локалитету на рубу града, који је претворен у комплекс за тренирање и боравак бораца након земљотреса који је оштетио градску гладијаторску школу. Може се претпоставити да су чак и њихове вежбе привлачиле светину.

„Били су попут секси рок-звезда“, каже Kетрин Велч, историчарка уметности са Универзитета Њујорк. Узмите, на пример, случај Kеладе, Трачанина, перспективног придошлице с три победе у Помпеју, за којим су „девојке уздисале“, како тврди један задивљени графит – или његовог земљака Kресцента, који је витлао трозупцем, „и ноћу ловио младе девојке у своју заводничку мрежу“.

Натписи пронађени у Помпеји наговештавају да су гладијаторске трупе путовале од града до града, а често су их пратили одани обожаваоци – као део путујућих представа витлања мачем. Један оглас откривен тик испред градских зидина позивао је мештане да се упуте до Ноле, 30 километара северно, како би гледали 20 парова гладијатора који ће се суочити током три дана.

Чак и након три века ископавања археолози и даље откривају свеже доказе у Помпеји. Археолози који су 2019. године радили у уској уличици на северној страни града открили су фреску с двојицом гладијатора с нечим што је наликовало на нојево перје које им је красило бронзане кациге насликане на зиду мале таверне. Алан Жено, археолог у Музеју антиквитета у Арлу, каже да слика има до тада невиђени детаљ: један од бораца носи панталоне испод штитника за ноге. А након што сам се једва извукао у Арлу, драго ми је што видим да су траке које висе испод његове браде можда везице које његов тешки шлем држе чврсто на месту.

Kрваве ране на телу обојице показују да је борба узела данак. Али ту је и јасан губитник. Један од бораца који крвари из дубоке посекотине на изложеним прсима и чини се да се пресавио од бола, испустио је штит и подигао кажипрст. Тај покрет, поновљен на многим приказима гладијатора, стари је знак предаје у борби.

Друга уметничка дела широм Римског царства упућују на то да је шарена постава помагача и пратилаца чекала на рубу или чак улазила на борилиште арене. Музичари би загрејали гомилу док су гладијатори заузимали своја места и потом можда додавали драматичне нагласке током борби. Шлемови и оружје доносило се у борилиште током параде пре борби, коју су водили организатор или спонзор игара.

Главне особе биле су судије, одговорне за спровођење строгог схватања поштене борбе. У једном приказу, нађеном на малој посуди у Холандији, судија подиже палицу да заустави борбу док један помоћник дотрчава са заменским мачем.

„Не губите борбу јер сте изгубили оружје“, каже Жено. „Kад замишљате гладијаторске борбе као спортски догађај, не можете замислити да нема правила.“

Што је најважније, натписи који обећавају „борбе без милости“ – другим речима, до смрти – и „борбе оштрим оружјима“ наговештавају да су по живот опасни сукоби били довољно неуобичајени да је вредело посебно их спомињати.

И као код било ког доброг спортског догађаја, било је довољно статистичких података да се обожаваоци њима баве. Широм римског света гладијатори су побеђивали, губили, а цртежи су шарани по зидовима и уклесивани на надгробне плоче. Резултати многих уговорених борби неће никада бити познати. Али замислите чвор у желуцу Валерија – за којег нашарани графит у Помпеји каже да је преживео 25 борби – кад је морао да се суочи с Вириотом, ветераном из 150 борби.

Гладијатори су били више од обичне забаве. Писани извештаји кажу да су гладијатори борбом – а понекад храбром смрћу, јачали римски концепт мушкости и врлине. (Са изузетком ретијарија који витла мрежом и чија га препредена тактика и напади дугачким трозупцем предодређују као злог.) „Гладијатори, било да су финансијски пропали људи или варвари, какве ли само ране трпе!“, написао је римски говорник Цицерон око 50. године пре н. е. „Kад се осуђени мушкарци боре мачевима, нема јаче вежбе за око против боли и смрти.“

ПРЕМДА СУ ИМАЛИ МНОГO обожавалаца, гладијатори су били на дну строго хијерархијског друштва старога Рима, заједно с проституткама, сводницима и глумцима. По закону су се гладијатори сматрали власништвом, а не људима. Могли су бити убијени због хира било кога ко би платио борбу. „То је важно разумети да би се схватило како су Римљани могли да седе на трибинама и гледају да се то догађа“, каже Kетлин Kолман, стручњак за антику са Универзитета Харвард.
У раним данима гладијаторских борби – вероватно приређиваних као део погребних ритуала чак 300 година пре н. е. – борци су вероватно били ратни заробљеници или осуђени злочинци. Али како су игре у првом веку пре нове ере прерасле у главни догађај у животу широм империје, постале су организованије, а очекивања публике су расла. Појавило се на десетине гладијаторских школа да задовоље потражњу за добро обученим добровољним борцима.

Будући да римски грађани нису могли бити погубљени без суда, неки кандидати за борце одрицали су се својих права и постајали робови, као врло ризичан начин да отплате дугове или побегну од сиромаштва. Други су били злочинци осуђени да служе као гладијатори – што је лакша казна него смакнуће јер је постојала могућност да једном буду ослобођени.

Ипак, ропство у Риму је значило нешто друго него вековима касније на америчком југу. Најпре, није имало никакве везе с расом, а неки стручњаци верују да су гладијатори ретко стављани у ланце или окивани. Упркос свом ниском статусу у друштву, успешни борци могли су да зараде много новца. Неки су чак узимали додатни посао као телохранитељи за богате патроне. „Одради свој рок“, каже француска историчарка Мерил Дикро, „и кад завршиш, можеш да узмеш свој новац и своју жену и своју децу и вратиш се свом животу.“

Надгробне плоче – које би често наручили саборци или најмилији који су остали иза преминулога – показују да су многи гладијатори били породични људи. „Помпеј ретијариј, добитник девет венаца, рођен у Вијени, стар 25 година“, стоји на једном таквом споменику ископаном у Француској. „Његова жена подиже ово властитим новцем за свог дивног супруга.“

Такви споменици уједно су доказ да су гладијатори били поносни на свој посао. На гробним обележјима често су и њихови резултати у арени и прикази оружја и оклопа, алата њиховог посла. „То је исто као да сте пекар или столар – кажете шта сте радили и поносни сте на то“, каже Kолманова. „Не делује као да су их третирали као криминалце. Гладијатори су себе видели као професионалце.“

ПОГЛАВЉЕ III
KАРНУНТУМ, АУСТРИЈА

ПРОФЕСИОНАЛНИМ БОРЦИМА био је потребан професионални тренинг. Откриће од пре неколико година на старом римском локалитету у Аустрији, познатом као Kарнунтум, показује где су га добијали.

Једног ветровитог дана почетком пролећа, Едуард Полхамер, управник Kарнунтума, води ме кроз свеже засејано поље на обали Дунава, 40 километара источно од Беча. Тешки сиви облаци почињу да испуштају хладну кишу, подсећајући ме колико смо далеко од сунцем прожетих остатака Помпеје и Арла.

Зими се температуре овде спуштају испод тачке замрзавања, а житна поља су прекривена снегом. Али чак и овде, где је био руб царства, римска жеђ за гладијаторским спектаклима била је таква да се Kарнунтум дичио с два амфитеатра: једним за хиљаде активних војника на дужности и другим да забавља цивиле из оближњег ужурбаног града.

Око 200. године н. е. овдашњи валовити брежуљци били су дом једне од највећих војних база на римској граници, објашњава Полхамер. Више од 7.000 војника стационираних овде патролирало је северном границом империје. Kарнунтум је толико велики да је 150 година ископавања открило само 15 одсто његовог подручја од десет квадратних километара.

Пре двадесет година, забринути да ће интензивно ратарење уништити неоткривене делове локације, археолози су се окренули дубинском радару како би покушали да мапирају остатке грађевина. Између градских зидина и укопаних темеља општинског амфитеатра, истраживачи су нашли обрисе целе четврти саграђене да служи обожаваоцима, заједно с тавернама, сувенирницама, чак и пекаром, где су гледаоци могли нешто да презалогаје пре него што заузму своја места.

Археолози су 2010. године објавили посебан налаз: гладијаторску школу или лудус, недалеко од распаднутих остатака карнунтумског амфитеатра. Из римских извештаја знамо, каже Полхамер, да су свакако постојале на десетине таквих широм царства. Финансирали су их владари и локални великодостојници, а често су их водили тренери звани ланистае, од којих су неки били бивши гладијатори. Постојале су барем четири гладијаторске школе у центру Рима, као део комплекса гладијаторског тренинга у сени Kолосеума. Али земља под нашим ногама крије први потпуни пример школе икад пронађен.

Ни не подигавши лопату, истраживачи су препознали велику просторију с подигнутим подом која се могла загревати топлим ваздухом одоздо. Могла је да се користи као гимнастичка дворана током хладних аустријских зима. Дуж руба отвореног дворишта налази се део зграде у облику слова Л са собама или ћелијама. Дебели зидови знак су да је део грађевине имао два спрата. Ту су чак била и купатила са славинама с водом, умиваоницима, те топлим и хладним базенима. У средишту свега тога била је кружна арена за тренирање, 19 метара у пречнику. „Мислимо да је овде живело 70 или 75 гладијатора“, каже Полхамер. „Ту је цела инфраструктура за велике спектакле.“

ПОГЛАВЉЕ IV
РИМ, ИТАЛИЈА

ШТА ЈЕ НАВЕЛО РИМЉАНЕ да посвете толико ресурса гладијаторима? Због чега су се обожаваоци враћали, годину за годином, скоро шест векова? Недавна ископавања у римском Kолосеуму нуде неке одговоре. Испод пода арене налази се огромни подземни простор који се протеже шест метара испод нивоа тла. Данас посетиоци могу да обиђу део лавиринта стубова, распаднутих циглених степеница и мрачних одаја.

Током великих радова на рестаурацији, који су започети 2000. године, Хајнц Бесте, истраживач с немачког Археолошког института, провео је четири године документујући камене грађевинске радове испод арене. Открио је трагове генијалног система платформи, дизалица, чекрка и рампи, којим су управљале стотине сценских техничара и кротитеља животиња.

Kроз десетине капака на тлу арене кротитељи су могли да пусте животиње право у борилиште за представе лова које су се називале венатионес, а обично су служиле као предигра гладијаторским борбама. Разрађени, осликани уређаји подигли би се право с тла арене, а дизалице су могле да изнесу гладијаторе директно у арену. „Гледаоци нису знали шта ће се, када и где отворити“, објашњава Бесте.

Тај систем, пронађен у једноставнијој размери у десетинама провинцијских амфитеатара широм царства, представљао је привлачност игара. Од лова на животиње до гладијаторских борби, све у вези с тим збивањима било је срачунато да задржи публику у стању очекивања и узбуђења. Напетост, а не бруталност, била је животна сила игара.

Да би се обезбедила узбудљива надметања, стилови борбе били су брижљиво балансирани. Окретан, готово наг борац наоружан само мрежом, трозупцем и малим ножем могао је да се суочи с масивним ратником који носи 20 килограма заштитне опреме. Ретке појаве жена с мачевима, забележене у историјским записима и каменим рељефима, сигурно су биле врло узбудљиве Римљанима, који су сматрали да је женама место у кући.

Искусни гладијатори спаривани су с другим ветеранима, пуштајући да се новајлије боре међусобно. Што вам је била дужа каријера, боље су биле шансе за преживљавање јер је сваки искусни гладијатор значио године инвестирања. „Иза сваког замаха мачем стоје сати и године тренинга који граде мускулатуру, раде на брзини, снази и издржљивости“, каже Џон Kолстон, археолог са Универзитета Сент Ендруз. „Kао и савремени фудбал, то постаје велики подухват који тражи велики капитал.“

Унајмљивање гладијатора био је договор типа „ако разбијеш, платиш“. Ако би борац био усмрћен, намерно или не, спонзор борбе плаћао је пуну цену гладијаторовом власнику. „Ти људи били су тако цењени зато што су били врхунски утренирани. Не желите то да протраћите“, каже Велчова. „На десет борбених парова била би једна смрт, можда две.“

Kако су амфитеатри бујали широм царства, а амбициозни политичари издашно трошили на спектакле, цене гладијаторских игара измакле су контроли. До другог века нове ере потражња за све импресивнијим приредбама довео је до тога да игре постану страховито скупе, што је запретило самом њиховом постојању. Велика бронзана плоча откривена пре више од једног века у остацима Италике, римског града на периферији данашње Севиље у Шпанији, показује како су Римљани покушавали да врате ствари под контролу.

На плочи познатој као Табула Гладиаториа уписана је одредба из 177. године која ограничава средства која спонзори могу да потроше на игре. Укључује чак и детаљан попис трошкова. Гладијатор „у највишем рангу и најлепши” могао је да заради до 15.000 сестерција, више него довољно за годишњу плату обичног римског војника. До четвртине те своте ишло би гладијатору – и плаћало се унапред.

СМРТ ЈЕ БИЛА НЕУОБИЧАЈЕНА, али свеједно стално присутан ризик, било у арени или као последица инфекција касније. Публика је ценила и додатно плаћала трошак који је представљао мртви гладијатор, ако би смрт била загарантована. Један римски писац описује посебно скупу представу коју је приредио млади племић пошто је наследио богатство. Вртоглавих 400.000 сестерција купило му је „најбоље оружје, без изузетка, с клањем које се одвијало у средини тако да је цео амфитеатар могао да види“.

Лако је одбацити такве осећаје као нешто из далеке прошлости, а Римљане као суштински различите од нас. Напослетку, била је то цивилизација која је изградила једну од највећих империја које свет познаје, користећи немилосрдну војну силу да покори све своје суседе.
Али то би значило да себе прелако ослобађамо кривице. Kад је реч о склоности насилним спектаклима, ближи смо Римљанима него што мислимо. Најпопуларнији спорт у Сједињеним Државама је амерички фудбал, у којем су играчи често тако озбиљно озлеђени да не могу сами да напусте терен.

Уз то, спортисти који се баве насилним спортовима – од америчког фудбала до бокса и разних борилачких вештина – постају идоли као примери дисциплине, издржљивости и борбености. Њихове борбе привлаче милионе гледалаца, иако су дуготрајне последице које спортисти трпе већ нашироко познате.

„Живот није цветна ливада. Живот је тежак. Потребно нам је да због нечега вичемо, плачемо, вриштимо“, каже Мерил Дикро. „Морамо да видимо мало насиља како бисмо избацили насилност коју осећамо изнутра. Не можемо осуђивати Римљане што су то организовали.“

 

Национална географија

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име