Све до доба романтизма, српска народна књижевност, уметност и култура биле су у сенци. Захваљујући немачким ствараоцима као што су Јакоб Грин и Гете, српски народ је коначно почео да привлачи пажњу Запада, који се тада по први пут запитао ко су ти Срби.
Јако дуго Балкан није привлачио пажњу интелектуалних западних кругова, а о словенским народима под отоманском влашћу се знало врло мало. Све до успона романтизма, књижевноуметничког, али и донекле идеолошког правца који је захватио Европу крајем 18. века, српска народна књижевност, уметност и култура били су у сенци. Романтичарске идеје су славиле националну државу, језик, културу, историју и борбе за национално ослобођење. Захваљујући тим идејама и великим немачким ствараоцима као што су Јакоб Грин и Јохан Волфганг Гете, српски народ је коначно почео да привлачи пажњу Запада, који се тада можда по први пут запитао ко су ти Срби и каква је њихова култура.
Усмена народна епска поезија дала је Европљанима могућност да сазнају какав је живот Срба, какви су наши обичаји и историја. Просветитељска мисија Вука Стефановића Kараџића, у којој је забележио поезију како ју је чуо од народних певача и гуслара, омугућила је Јакобу Грину да разивије наклоност према нашој култури коју је ентузијастично проучавао и представљао Западу. Управо преко Грина, који је у међувремену научио и српски језик, наше народне песме су доспеле до Гетеа, једног од највећих и најцењенијих уметника свога доба. Гете је рекао за српску народну поезију да је по својој лепоти упоредива са библијском Песмом над песмама. Велики допринос ширењу српске поезије дали су поред ова два немачка романтичара и Александар Сергејевич Пушкин, Тереза Јакоб Тали, Јохан Хердер, Kлод Фориел и Адам Мицкјевич.
Епске песме су резултат народног стваралаштва. Оне су преношене са колена на колено и опевају важне догађаје, велике битке и дела јунака. Назване су и мушке јер су чојство, јунаштво и славна прошлост најчешће биле главне теме. Доминантан стих је био епски десетерац, а прича је била динамична, без сувишних лирских детаља. Епске песме су се традиционално певале уз гусле, а народни певачи често су додавали основном облику песме лични печат, али тако да не промене његову суштину. Имајући у виду чињеницу да су ове песме преношене усмено, гуслари су представљали најважније чуваре и тумаче овог културног богатства и наслеђа. Захваљујући певачима као што су Филип Вишњић, Тешан Подруговић и Старац Милија, Срби данас кроз уметничку форму уче о националним херојима као што су кнез Лазар, Kраљевић Марко, Милош Обилић, цар Душан и други стварни и измишљени ликови. Вербална креативност српског народа довела је до тога да се поред епских народних песама развију и народне лирске песме, приче, бајке, загонетке, баладе и легенде које су, упркос чињеници да су Срби вековима били без своје државе, остале сачуване у виду нашег богатог културног наслеђа које је на невероватан начин измакло забораву и увело Србију у друштво великих европских култура.
Newsweek
